Часопис РЕЗ, Број 5, 2017.

РЕЗ
Електронски часопис
за књижевност и уметност младих
Година II, Број 5, Август 2017.

На насловној страни
Гала Чаки: Ја летим


ПРОЗА:
Саша Скалушевић Скала – Добар ваздух/ Трећа смрт Рамона Меркадера
Ирена Ристић – Анонимни суживотници адвоката Д.
Срђан Видрић – Твитер приче

ПОЕЗИЈА:
Никола Стефановић
Наташа Микић Бундало
Сузана Рудић
Немања Арсовић

ЕСЕЈИ:
Александра Лутхандер – Вим Вендерс, свет анђела и Бергман
Владимир Стефановић – Многоличност Фернанда Песое
Невена Марковић – Богдан Кршић и циклус графика Бенвенуто Челини (1975)

ТЕМАТ: Шта је био јожноамерички бум?
Стефан Басарић – Citrus aurantium, воће богова и људи (Карлос Фуентес)
Јелена Вукановић – Простор као пројекција ЈА (Хуан Карлос Онети)
Јелена Зеленовић – Чудесне игре Хулија Кортасара у роману Школице (Хулио Кортасар)
Вук Станисављев – La Révolution, mon amour (Алехо Карпентјер)
Виктор Шкорић – Перуанска плаво-црвена игуана (Марио Варгас Љоса)
Милош Предојевић – Марли – сунце које и даље сија (Боб Марли)

ИЛУСТРАЦИЈА ЗА ТЕМАТ:
Марина Блашковић

СЛИКАРСТВО:
Слике Гале Чаки

ПРЕВОД:
Иберо Гутјерес, Песме – превела Мирјана Андрић
Старосумерски еп Eнки и Нинкурсага – превео Денис Дарабашић
Џон Липит – Крејкегор, тиховање и радикална нада, превео Душан Станковић

БИОГРАФИЈЕ АУТОРА

ИМПРЕСУМ


Биографије аутора, РЕЗ, Број 5, 2017.


Мирјана Андрић (Крагујевац, 1986). Дипломирала на Одсеку за шпански језик и хиспанску књижевност на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Члан књижевне радионице СКЦ-а у Крагујевцу. Повремено пише и преводи са шпанског.

Немања Арсовић (Крушевац, 1982). Дипломирао на Одсеку за философију на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију. Награђени учесник на неколико књижевних фестивала, између осталог и међународна такмичења „Станислав Препрек“, „Јанош Сивери“ и „Михаил Бабинка“.

Стефан Басарић (Суботица, 1993). Апсолвент српскe књижевности и језика на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише прозу и поезију, првенствено прозу.

Марина Блашковић (Нови Сад, 1992). Завршила основне студије на смеру примењене фотографије, и специјализацију на смеру илустрације на Високој техничкој школи струковних студија у Новом Саду. Са својим фотографијама учествовала на више колективних изложби у галерији Фото кино и видео савеза Војводине. Ушла у најужи избор часописа Рефото на тему Аутопортрет, учествујући на изложби у Артгет галерији у Културном центру Београда.  Такође учестовала и на фестивалу илустрација „BookIll Fest'' у организацији Банатског културног центра и Новосадског сајма, где је добила похвалу за илустрације песничке књиге ''Влати траве'' Волта Витмена.

Наташа Бундало Микић (Нови Сад, 1983). Гимназију општег смера „Лаза Костић“ у Новом Саду завршила је 2002. године, а дипломирала на Филозофском факултету, одсек – Српска књижевност и језик, 2012. године. Пише поезију и прозу, а поред тога, бави се лектуром и писањем рецензија. Песме су јој објављиване у часописима и зборницима. Објавила је две књиге: збирку поезије „Гиневрин шапат“ (2015) и роман „Лаковане беле ципеле“ (2016). Обе у издању Банатског културног центра. Водила је Седми европски фејсбук песнички фестивал у организацији Банатског културног центра на новосадском Салону књига 2016. године, а радила и као модератор програма поетско-музичких вечери. Ради као секретар Друштва књижевника Војводине, чији је и члан.

Срђан Видрић (Зрењанин, 1987). Основне и мастер студије српске књижевности и језика завршио на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише есеје и књижевну критику, објављује у периодици.

Јелена Вукановић (Београд, 1994). Апсолвент Филолошког факултета, Одсек за српску књижевност и језик.

Денис Дарабашић (Сремска Митровица, 1990). Струковни инжењер ИТ-а. Пише прозу и поезију. Тренутно ради на превођењу библиографије Сумера и на својој првој збирци песама. Интересовања: ране цивилизације, мистицизам, езотерија, књижевност, мултимедије.

Јелена Зеленовић (Петроварадин, 1993). Студенткиња на Одсеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, апсолвенткиња; писац-сарадник на Новом Полису.

Александра Лутхандер (Минхен, 1982). Дипломирала на Филозофском факултету у Стокхолму, Одсек за културу и медије, а магистрирала на истом факултету са темом „Феномен жене као диве и мајке у Фелинијевим филмовима“. Докторску дисертацију одбранила је у Београду на тему „Утицаја филмског опуса Ингмара Бергамана на стваралачке и културолошке оквире Европе 20. и 21. века“. Аутор је књига „Бергман је умро – живео Бергман!“ (2013), „Бергман и жене“ (2014) и „Бергмановска срећа“ (2017). Живи и ради у Стокхолму.

Невена Марковић (Београд, 1987). Дипломирала 2013. године на Факултету примењених уметности у Београду, одсек Примењене графике, модул Графика и књига. Завршила мастер студије 2014. године на Факултету примењених уметности у Београду такође на модулу Графика и књига, одбранивши завршни рад са оценом 10 код ментора проф. Растка Ћирића на предмету Илустрација. Добитница специјалне дипломе студент генерације ФПУ и награде „Бранко Шотра“ ФПУ из Фонда Бранка Шотре, као студент са највишом просечном оценом током основних академских студија. Током студија је била стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја, као и Фонда за младе таленте Републике Србије, стипендија „Доситеја“. Прву самосталну изложбу је одржала 2013. године у Галерији ФЛУ у Београду. Учествовала на више групних изложби у Београду, Међународном београдском сајму књига, две тематске изложбе у оквиру секције српско-чешког пријатељства поводом логора Јиндриховице. Неки од објављених радова су илустрација у „Политикином забавнику“, стрип у онлајн часопису за културу и уметност „Булевар“ и пројекат за мурал на сајту Designed.rs. Области интересовања и истраживања су философија уметности, психологија, психоанализа у служби анализе уметности (патографија), естетика, филмови на тему Другог светског рата, Достојевски, итд. Служи се енглеским, немачким и руским језиком. Линк портфолиа: https://www.behance.net/nevenamarkovic. Концепт изложбе Самоубиство као тема уметности представља серију од десет слика која поред уметничке поседује и теоријско-научну димензију, тј. састоји се од ликовног и литерарног дела.

Милош Предојевић (Црвенка, 1990). Апсолвент је на одсеку за Српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Аутор је кратких прича. Поред књижевности бави се и психологијом.

Ирена Ристић (Сремска Митровица, 1993). Студент је српске књижевности и језика на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише прозу и поезију, првенствено прозу. Освојила је треће место за најлепшу љубавну песму на Фестивалу хумора за децу 2008. године, а песме из млађих дана су јој издате у оквиру Међународног зборника поезије и прозе „Све боје лета“ под покровитељством издавачке куће СВЕН, као и у „Зборнику књижевног стваралаштва младих Србије и дијаспоре“ под покровитељством културно-издавачког центра Српска кућа из Пожаревца. До сада јој је једна прича објављена у часопису Међутим и једна у Резу.

Сузана Рудић  (Рума , 1996). Завршила средњу школу за дизајн ,,Богдан Шупут '' 2015. године на одсеку техничар ентеријера и индустријских производа у Новом Саду. Исте године уписала Академију уметности у Новом Саду , ликовни департман – вајарство. Добитник треће награде међународног фестивала ,,Душко Трифуновић“ у категорији поезија до тридесет година и добитник награде међународног фестивала „Михајло Ковач“ краке приче у категорији до тридесет година. Издала једну збирку песама „Време орхидеја.“ Најмлађи члан књижевног клуба „Сцена Црњански“ у Београду и члан Савеза књижевника у отаџбини и расејању у Новом Саду. Објаљивала на порталима и часописима за уметност и културу „Показивач“, часопис „КУЛТ“, „Буфонерија“.

Саша  Скалушевић  Скала (Неготин, 1981) .Од 1997. године објављује песме, приче, есеје, критику и чланке у домаћој и регионалној периодицима, зборницима, књижевним часописима, блоговима (Развитку, часопису Књижевност, Поезији, Буктињи, панчевачким Рукописима, зајечарском ФЕМПУ, Libartesu, Афирматору, PULSU, HYPERBORE, East Side, Freepoets, Духовном развоју, Синхру, Helly Cherry, Гласу јавности, Аркадији, КУЛТ-у, блогу Чупавој келераби, Exxxperimentu....) Аутор је књиге  поезије Митови и сенке (НБ Доситеј Новаковић,2014). Добитник је награде Песничке руковети и награде Мирко Петковић за поезију. Учесник је и организатор више књижевних смотри у Србији и региону. Као модератор водио је преко педесетак књижевних промоција и сликарских изложби. Члан је и један од оснивача Крајинског књижевног клуба, Грађанског круга, редакције часописа за књижевност,уметност и културу Буктиња. Живи и ради  у Неготину.

Вук Станисављев (Бечеј, 1995). Студент друге године Економског факултета у Суботици. Пише поезију и повремено филмске приказе за разне интернет портале.

Душан Станковић (Лесковац, 1991). Дипломирао на Одсеку за филозофију Филозофског факултета у Новом Саду 2015. године. Дипломирао радом на тему појма Кантове трансценденталне аперцепције. Бави се и превођењем научних радова са енглеског. Уже поље интересовања: Ничеова философија, уметност, естетика, култура.

Владимир Стефановић (Крагујевац, 1981). Завршио Филозофски факултет у Београду на Одсеку за филозофију. Написао неколико текстова за позоришне представе које је и сам режирао (Изневерени, Где је тачка?). Пише приче и есеје.

Никола Стефановић (Ниш, 1991). Завршио философију на Нишком факултету 2015. године. Пише поезију, али сем на сопственом блогу, није објављивао. Живи и ствара у Нишу.

Гала Чаки (Ечка, 1987). Основну и средњу школу је завршила у Зрењанину. Уписала је 2006. године Академију ликовних уметности у Новом Саду, где 2011. године и завршава два мастер студија, сликање и цртање. Уписала је 2013. године докторске уметничке студије на Факултету ликовних уметности у Београду, које је завршила 2017. године. Од 2014. године је члан међународне организације Art Link Us, чије је стециште у граду Ехиме у Јапану. Од 2013. године Гала излаже своје ликовно стваралаштво како у својој земљи, тако и широм света; имала је више самосталних и колективних изложби.

Виктор Шкорић (Зрењанин, 1991), дипломирао на Одсеку за српску књижевност у Новом Саду и одбранио мастер рад са темом „Детињство као извориште приповедања: Данило Киш и Томас Вулф“. Објавио књигу прича „Давнина, ружа и прах“ (2011) и књигу есеја о стваралаштву Душана Васиљева под насловом „Магле, ноћи и жице“. Поред прозе, пише и есеје и књижевне приказе; објављивао у периодици (часописи: Летопис Матице српске, Златна греда, Траг, Ковине, темишварски Књижевни живот) и у неколицини зборника. Добитнике је Бранкове награде Матице српске за 2014. годину, као и за најбољу хумористично-сатиристичну причу на Сремчевим данима у Елемиру. Члан Друштва књижевника Војводине и члан-сарадник Матице српске. Бивши уредник студентског часописа Међутим. Интересује се за авангардну књижевност, послератно прозно стваралаштво у српској књижевности, филм и средњоевропске културе. Оснивач и уредник Реза.



РЕЗ, Број 5, 2017.

Саша Скалушевић Скала – Добар ваздух/ Трећа смрт Рамона Меркадера

          На обзору непрегледне пустиње (чије сунце изазива грозницу,као што месечина изазива дрхтавицу) видеше како се примичу три наизглед веома високе прилике. Све три су биле људска створења, с том разликом што је човек у средини имао главу бика. Када су се приближили, видеше да тај средњи носи маску а да су друга двојица слепи.

                                                                                      Хорхе Луис Борхес
                                                                   „Маскирани бојаџија Хаким из Мерва“


 Сабастијан Соса се изненада, готово без даха, тргао из сна. Гласно будећи своју партнерку, Маризу Лопез, са којом је већ готово три године складно живео. Најпре се није могао сетити где се налази а онда и ко је он уопште. Кошмар је трајао још који тренутак након буђења.
- Lo que era? Упитала га је нежно Мариза.
 Mal sueño,incubus? Наставила је она гладећи му врат и груди.
 Испричао јој је да је сањао да је дете и да му је хладно. Да по оштрој зими и мрклом мраку бауља, налазећи шталу а у њој једног расног коња. Пастув је мрк као и ноћ,као и сан уосталом. Осећа само свежу балегу поред тог мирног пастува,у коју леже, покривајући се њом. У тој и таквој топлој балези и заспи. Међутим, пре сна а испод  јаве, чује шкрипу чизама по дубоком снегу, пијане познате псовке и песму. Његове комшије а сада непријатељски војници претражују кућу и пре него што ће ући у шталу, он се буди.У свом кревету у соби,поред наге и вреле Маризе. Овде је топло али њему је и даље хладно.
То није онај сан који он често сања.
Он  стоји пред огледалом, глатког, избријаног лица, иако већ више од деценије има густу браду и примећује како нема уста. Чак ни усне, никакве рупе или прореза. Тај кошмар га често прати и, када је кренуо да се понавља изнова и изнова и да га буди у зноју, испричао је једног јутра Маризи. Она му је само казала да је то нормалан incubus за једног „porteñosа“ какав је већ он. Узимајући у обзир да је већ осам година у овом прелепом граду и да би требало да се навикне на тако нешто. Додала је да је њен отац, војно лице, често имао сличне снове.
 Оно што она и Сaбастијан  још увек не знају те веома топле  јануарске ноћи је да ће му се  у понедељак, након чаја са Маризом, док се буде кретао парком Лезама, учинити  да на једној од клупа види Исидора Блајстена.
Док се буде освртао, прићиће му пар полицијских службеника у цивилу и на елегантан, тих начин, повешће га са собом.
Увече, док га буде чекала да вечерају, Мариза упалиће, више из навике, најпре радио, а онда и телевизор.,Сазнаће најпре она а онда Буенос Ајрес, Аргентина, Северна Америка, касније вероватно Европа и васцели свет да је  професор хиспаноамеричке књижевности и културологије Сабастијан Соса извесни Милош Стефановић.
Ћутљивo, у пратњи адвоката са челичним лисицама у крупном кадру, биће његово избријано, готово младолико лице. Спикерка ће пребрзо говорити о некој далекој земљи у Европи, рату и злочинима. Помињаће њега, његовог оца, браћу, комшије.
Међутим, пре свега тога, у суботу док га онако из кошмара буде чешкала, Мариза говориће му да настави да спава, да је све то само добар ваздух.



Трећа смрт Рамона Меркадера

                                                                               Циљеви могу оправдати средство све док постоји нешто што оправдава циљеве.
                                                                                                        - Лав Троцки 

 

Требало је готово две и нешто више деценије да прође да бих се поново обрео у Ciudad de México а и тад не знам шта ми би да се одлучим на тај потез. Наиме,одувек сам мрзео све врсте путовања. Једноставно, рођен сам био у Паризу, био сам Парижанин, оно што би Арагон казао прави “Le Paysan de Paris“. Међутим, позив сењорите Силвије Агелоф из Којоакан либроса једноставно било је немогуће одбити. Најпре што је она била превише навалентна, што је мени увек било одвратно, а онда и то што сам некако из притаје своје маште, или и јаве ‒ свеједно, желео да још  једном видим Мексико Сити и прошетам се тим латинским Бабилоном.
За тих двадесетак година и није се нешто много изменио осим што се мој омиљени део,  Хочимилко, негде у току моје последње посете нашао на оној фамозној Унесковој листи светских баштина. По којој сте одмах знали да ће то убрзо и пропасти или да барем неће остати  исто. Тако је и Хочимилко сада била тобож заштићена четврт, али од кога? Вероватно од правих житеља и туриста, јер је била препуна разних вуцибатина, битанги, наркомана, превараната, стециште свих могућих дангуба прекривених смогом, четврт која се, попут патине, запатила на њиховим лицима.
Рекох, да удовољим себи и својој бурној прошлости, купих тек један сувенирчић. Беше то чашица за текилу, боје ћилибара, са грбом. Златни орао на кактусу држао је змију у кљуну. Помислих, змију и текилу ћу свакако касније пронаћи. Реших да се вратим у хотел и јавим се мом издавачу и домаћину. Готово да сам се успут смејао због забринутости гђе Агелоф о мојој безбедности. Рекла ми је да је помало брину моји политички ставови и да Мексиком више није тако безбедно шетати као некад, посебно не ноћу. Посебно не сам.
А да ли је било икад. Преслишавао сам се. Ратови картела на овај или онај начин водили су се и раније. Одсецања глава, прљавих, наручених убиства политичара, тајкуна, судија, адвоката, полицајских главешина, генерала било је и онда. У моје неко време. Отмице, бомбе, претње, протести, затварање штампе, прогон интелигенције. Свега тога било је и раније. Уосталом, мене је могао једино неко да опљачка на улици. А и онда, шта би ми узео. Једино сат и нешто ситно готовине, пошто новац углавном носим на картици. Можда овај мој штап, који је помало егзотичан и за који мислим да јe са Кубе.
Болно руменило латинског сунца је тињало још увек када сам прошао поред једне књижаре. Беше то књижара баш Којоакан либроса, власнице и уреднице Силвије Агелоф. Рекох, да застанем мало да разгледам књиге или да одем у хотел, истуширам се и јавим, па касније да дођем. Али онда ћу, размишљао сам, вероватно и вечерати, задржати се у разговору, можда ће гђа Агелоф доћи одмах као што је изразила жељу, иако сам јој ја изричито рекао да сам један уморни старац који воли да легне на време. Шта год то значило. Односно, мени је значило ‒ да ми треба одмора и простора након пута, а следећих дана може све друго по реду и договору. Међутим, видех у шареном али укусном излогу, између осталих мексичких, аргентинских, чилеанских, шпанских, руских сабрана дела, мог бившег пријатеља из Париза, из давнашњих дана, Хорхеа Семпруна, те реших да уђем. Није било много купаца, те одох право до књига. Узео сам једну из комплета, потражио кутак где сам могао мало да седнем и разгледам. Биле су ту готово све његове књиге, чак и оне које је писао на француском, преведене на шпански, и оне које је писао у коауторству, као што је књига „Европски човек“, коју је написао заједно са Домиником Вилпеном. Књига коју сам случајно покупио из великог опуса беше „Двадесет година и један дан“. Иако ми то није била његова омиљена књига,већ она за коју је добио награду „Фемина“, волео сам тај роман. Као уосталом и све његове књиге. На баш јарко црвеним корицама видела се богата кућа која из тог угла како је сликана, подсећа на позорницу каквог скривеног театра где би та кућа била само застор, испред које су помало немарно у углу паркирана запрежна кола са сеном у ком, ако се добро загледате, можете видети нешто за шта бих ја рекао да личи на крв.
Све остале књиге су биле у истим бојама, осим што су имале другачију фотографију или догађај на себи. Разгледао сам још неке његове књиге, бацио поглед на остале и видео да је ту заиста било доста занимљивих аутора. Испричаћу већ преко телефона гђи Агелоф да сам свратио у једну њену књижару близу хотела, и похвалићу њен рад. Такође, намеравао сам да купим овај комплет Семпруна, иако сам имао готово све његове књиге. Овај ми се баш свиђао.Уосталом, мој шпански, осетих то већ током лета, још увек није зарибао. Али то ћу обавити сутра, јер су књиге доста кабасте и тешке, а и није их баш мали број. Мораће да ми их пошаљу у хотел али верујем да неће бити проблема. Проблем ће настати када будем полазио. Када ћу морати њих и, познајући мексичку, која ме помало подсећа на јужнословенску, односно, највише српску гострпримљивост, ко зна шта све још да носим. Срећа што пртљаг у авиону не сме бити тежи од дванаест килограма, иначе ко зна шта би ми све моји мексички пријатељи увалили да понесем. Наравно, све из најбољих и често само њима разумљивих разлога. Била је то она љубав које сам се увек клонио, она која гуши. Због таквих и сличних домаћина сам готво увек и купавао ситне сувенире. Највише луле, статуeте, понеку занимљиву шољу или маску за зид. Вина која још нисам пробао а којих је данас био мали број. Књиге да, а ређе слике и какве дрангулије од накита. То бих обично поклањао другима.
Видех да се књижара затвара у 22:00, а пошто је било већ близу девет, реших да купим једну књигу и понесем је у хотел. Беше то баш она за коју је 1969. године, ако се добро сећам, Семпрун добио награду „Фемина“.
Укратко, то је све чега се сећам до пре него што сам ушао у хотел који се налазио преко пута улице, на неких 200 метара. Односно, сећам се да је на рачвању за паркинг и стазу за пешаке искочио неки младић са цепином у рукама, узвикујући: “Ово је твоја смрт, Жак Молнару!“
Да, сећам се крви на књизи коју сам држао у рукама.                         


РЕЗ, Број 5, 2017.

Ирена Ристић – Анонимни суживотници адвоката Д.



- Даме и господо,
Време је да устанемо! Драго ми је што сте се одазвали и што смо се окупили овде, да заједно начинимо успон и подигнемо вео анонимности. Не желим да стекнете утисак да вас предводим попут каквог туристичког водича или домаћина емисије, моје су боли присутне попут ваших. Позвала сам вас јер верујем да са овим састанцима анонимних заиста можемо да с(В)е променимо! Ах, не, немојте ми аплаудирати. Овај увод није инспиративан говор. У реду, могу почети прва.
Иако ме неки већ познају, није згорег представити се. Ја сам Лупа адвоката Д. Знате, огледајући се у стакленом раму за слике који можете видети пред собом, у чијем је телу фотографија ове дивне црнокосе жене, примећујем из дана у дан све више бора на мојој дршци. Знам да су то неминовни исходи година коришћења и драго ми је што су се урезали у моје дрво. То ми је канда потврда да сам живела. Но, све више пецкавих жмараца ми пролази кроз те усекотине. До јуче сам лежала на адвокатовом радном столу међу хрпом непрегледаних случајева. Заборављена. Још увек се сећам дана кад се забављао посматрајући кроз мене бројне недокучиве дубине уцртане на једној мапи. Није био свестан да сам ја проникла у дубине уцртане у његовим очима. Не знам зашто људи мисле да само они могу кроз нас да гледају. Тако је и адвокат Д. заборавио да моје стакло, у дружби са његовим оком, рефлектује одразе његовог ума. За сада у својој архиви имам похрањено чак две хиљаде пет стотина деведесет и четири одраза. Нисам ни ја више тако  млада, ех. Децо моја. Међутим, цењени власник одбацио ме је због раздеротина које ми је сам направио. Нашао је млађу и лепшу лупу. Модерну. Светли у мраку. Да вас питам: шта ће му лупа која светли у мраку? Колика је то сензација када има светлосне базе свуда око себе? Заборавио је да сам проникла у његов ум, у његову унутрашњост, у душу, у погледе. Сећам се сјаја који је тако природно клизио из његових очију, а који ми је избледео ивице оквира.  Тим је сјајeм употпуњавао призоре разбашкарене преко мапа читавог света. А сад, ни пар потеза четкицом умоченом у лак није могао да ме удостоји. Судбина, шта ли је. Сви некако завршимо међу хрпом непрегледаних случајева. А тамо, да видите само чега има! Чезнем за дубинама океана и бојама сунчаних тела која нико не види, до моје жиже. Али, драги моји, мој је порок био жеља за проницањем у све. Можда је ово напуштање мене само казна. Хвала вам на датој речи. Ко је следећи?
- Ја ћу јер не могу више да га трпим! Што ме ћушкаш само? На сваки блажи потрес стола ти се примакнеш к мени и жуљаш ме.
Господо, извините, али, моји су живци истањени баш попут десне ивице о коју се уважени господин Чаша Б наслања, успут ми цвилећи своје јадиковке тик поред врха моје главе, тако да ми цела увалина одзвања! Наравно, до нетпрељивости тако драстичних размера не би ни дошло да је наш (да ли да кажем УВАЖЕНИ?) власник адвокат Д. мало мање опсесивно-компулсиван. Свима је већ знано како у овој канцеларији све ствари увек морају бити на свом месту. Те је тако мој пријатељ Чаша Б увек са моје десне стране и увек иде у руке господина адвоката Д. Док ја, Чаша А по устаљеном следу, увек идем у руке дотичне даме са фотографије. Смејем се често господину адвокату. Знате, он ни не слути да га супруга вара са мном, са сваким гутљајем вина, пред његовим очима! Можда није ни она тога свесна, то ћу тебе Лупо да замолим да испиташ, али, њене опијене усне и даље жуде за мојим ивицама, стакленим, провидним и глатким, те слаткасто лепљивим. То је посебна страст. Пријатељу Б, разумем ја да си ти љубоморан на силне сочне пољупце мене и заносне црнке, али, опрости, да ли сам томе крив ја? И да, одакле људима идеја да су све чаше женског рода? Бар да нас има више, ето мој пријатељ жуди за пољупцима! Та ја морам да изађем из ових окова анонимности. Ако адвокату исклизнем из руку, можда ће увидети своје себичности? КО је он да се тако поиграва са нама? Пријатељу,Чашо Б, шта још могу учинити за тебе? Не упири своју мржњу према мени. Ни мени није драго што се борим са тобом при свакој здравици, скелет нам већ полако губи сјај. Беше им десета годишњица пре недељу дана, зар не? И зашто нас увек ударају толико јако? Близу смо распрснућа.
- Знам да је у току састанак, али, морам сада да трчим по овом папиру. Опростићете ми јер, с обзиром на моје радно време, ово је једини слободан тренутак под светлом. Моја животна прича је мало другачија од ваших. Нити сам толико стара попут Вас, госпођо Лупа, нити сам адолесцент понет само љубавним нагонима попут вас, момци Чаше. Ја, госпођица Паркер, сам у својим тридесетима. Искуство ме одликује. Адвокату Д. ме је уручио као свечан и вредан поклон његов отац пре првог изсласка на рочиште. Прековремени рад из дана у дан. Подносим све врсте временских (не)прилика, задахе сваког доба дана: јутарње, после ручка, вечерње. Подносим све врсте отисака: оне масне после пљескавице или бурека, оне топле уз јутарњу кафу, оне  слатке после пите са вишњама и оне киселе воћне. Била сам по рововима великих закона, докумената, потврда, чекова, честитки, љубавних писама. Ех, љубавна писма, мало их ко пише. Мени лично пријају, некако се папир и ја тада слатко смејемо. Знате ли чиме сам плаћена за све то? Ох, мноштвом! Уважени адвокат Д. је мој мукотрпан рад наградио отказом, и уз то, нешто ме жуља испод руке. Отказ није био формалан попут разних уговора које господин склапа. Чак ни то достојанство нисам добила. О отпремнини да не пишем. Опростите ми уколико се не изражавам тоном и умереношћу која приличи мом имену и мојој личности. Тон ми понестаје, а умереност је надмашена револтом који буја у мени. Јер ничега више нема. Изнемоглу и сасушену од рада адвокат Д. ме је одбацио и заменио неком плавушом пуном пластике. Заиста велики крах за мене. И објасните ми, како сам ја крива што сам изнемогла? Његова маленкост (дословно маленкост) се није удостојила да ме нахрани новом порцијом мастила. Па не покрећу мене само идеали. О љубавним заносима да не пишем, писма су се проредила. Жарко ћу утрошити преосталост снаге за протест. За само секунд ме извините, господо. Драга Лупа, молим те погледај шта ме жуља испод руке, док ја свој револт довршим. Не пристајем на отказ! Остало ми је мастила толико да завршим поруку коју пишем адвокату: „ НАХРАНИ М 
- Нема потребе да се госпођа Лупа напреже. Можда ме не видите, али свакако ћу се представити. Ја сам Храстово Семе. Жао ми је што слушам колико сте повређени! Ваше речи се дубоко усецају у моје поре. Међутим, задовољством сам испуњен јер пронађох овако вредну скупину врста. Баш попут вас, мене тишти нешто. Уз надсеменске напоре доспео сам овде. Тог топлог дана сам на мишиће узлетео до подручја госпођице Паркер, јер је ветар сматрао за сувишно да нам помогне. Ћуд је то. Опростите, госпођице Паркер, што вас жуљам, ви сте ми били шанса да спасим своју породицу! Наиме, ја сам један од последњих потомака Храста и изузетно је важно да се лоза настави. Помислио сам да ћу успети да привучем пажњу чувеног адвоката који, својим знањем и утицајима, може да помогне. Адвокати су ваљда школовани за добро. Ви сте ми, Паркерова, одскочна даска. Опростите још једном. Међутим, увидео сам да се наде полако гасе као и моја тежина. Казаљке брзају а ја се сушим без земље и воде. Примате ли ме у своје друштво Анонимних? Мора постојати начин да утичемо на господина адвоката. Још само једно. Где се налази лупа за људе? Морамо је пронаћи, да проникне у човека. Уверен сам да се испод шареноликих и маркираних кравата крије неко коме сам још увек потребан. Па, господо, где се налази лупа за људе?

РЕЗ, Број 5, 2017.