Исидора Бобић: О једном заборављеном песничком завештању

(Дамир Малешев, песничка збирка „Раст“, Бранково Коло, Сремски Карловци, 1998.)

            Дамир Малешев је један од савремених српских песника који су успели у испуњењу важног естетског и у песничком смислу егзистенцијалног захтева – накалемити се чврсто на већ формирану и поодмаклу традицију (у овом случају неосимболисте) а притом бити аутентичан. У српску књижевност се укључује још 1998, збирком „Раст“ која, упркос своме квалитету, до дана данашњег многима остаје незнана. Ове редове исписујемо сматрајући слабу рецепцију „Раста“ једном од неретких књижевних „неправди“, покушавајући да теоријски расветлимо њену сложену и префињено изграђену структуру. 
            Наслов са садржином збирке комуницира на двема симболичким равнима: првенствено, збирка слави ауторове „пријатеље из прошлости“, песнике-путоказе који су учествовали у његовом књижевном расту и одрастању; са друге стране, кишовским увођењем очеве песме у збирку песник слави свога оца, и као песника-путоказа, али и као одговорног за његов биолошки раст.
            Први и најуспелији циклус збирке носи име „Песме захвалнице“ и броји 10 песама-омажа од којих је 8 посвећено песниковим књижевним узорима: Кишу, Настасијевићу, Миљковићу, Дису, Ујевићу, Ивану В. Лалићу, Његошу, Костићу и Попи. Малешев се овде служи легитимним, савременим поступком пастиша: настоји да подражава поетике наведених песника, али кроз оригиналне и нове метафоре, у апострофичним стиховима остварујући дијалог са својим претходницима. Тај поступак није спроведен дословно и није присутан у свим песмама циклуса, а најочигледнији је у песмама посвећеним Момчилу Настасијевићу, Васку Попи и Ивану В. Лалићу. Савременим, метапоетичким дискурсом, Малешев ствара овај циклус као својеврсну оду самој поезији. На пример, Ивану В. Лалићу обратиће се стиховима:

Док мериш слухом море озвездано
Што спором плимом прети као мора,
Речи у теби струје непрестано,
Звучне од пене, попут разговора
У крвотоку твом испреплетаном;
То крв се сећа завичајног мора
И собом носи снагу која боли:
Паслику мисли и горчину соли.

(...)

Циклус „Именице“, други по реду, представља „инвентар“ феномена, појава и бића који су били повод за песникове фасцинације. Композицијом и насловом остварује интертекстуалну везу са циклусима „Списак“ и „Предели“ из збирке „Кора“ Васка Попе, с тим што се Малешев од Попе удаљава како тематски, ширећи мотивску структуру, тако и формално. Наићи ћемо на песме које теже стваралачком онеобичавању апстрактних појмова („Бескрај“, „Сан“ и „Песма“), али и на оне које певају о конкретном (Булка, Мед, Фотографија, Со, Мозак, Отпад). Стилски разнородан, Малешев се у овом циклусу креће од слободног стиха до окошталог римовања, од аутентичне и нове до стереотипне звучне слике. Мањкавости циклуса огледају се у посезању за општим местима (најчешће у виду римовања типа: очи-ноћи, причи-личи), која, ипак, остају у сенци смелих и успелих сижејних решења. Поступак пастиша присутан је и у овом циклусу: неке од песама испеване су у Попином маниру, као песме-загонетке чија се решења крију у наслову. Таква је, рецимо, песма „Отпад“:

Прежаљени остаци
У мртвом мору од гума
Чезну за сребром пужа

Отпуштена опруга
Жуди да постане играчка
Делови тужног бицикла
Пикасова глава бика

(Презриви осмех рђе
Још увек
Заварава се трајањем)

Као поетички антипод „Отпаду“ издвојићемо песму „Сан“, која тежи да буде испевана мелодијом народне бајалице или какве заумне дечије песмице:

Сан је срна
Ил кошута
Сан је грба
Ил грдоба

Ил напросто
Ноћ без лица
Селисенка
Сустазица.

Трећи циклус, „Завештање Новом Саду“, доноси 9 спомен-песама посвећених  песниковом родном граду − његовим пределима и уметности његових монументалних грађевина. Нови Сад је представљен као град сусрета култура, град у ком, иако свака у свом специфичном сјају, заједно опстају Тврђава, Николајевска црква, Катедрала и Синагога. То имплицира да имамо посла са песником који је у себи успео да помири два битна, наизглед супротстављена аспекта: истанчан сензибилитет за локално и космополитску свест. Овакав, афирмативни однос према граду атипичан је за модерну поезију, која је склона поједностављивању у виду стављања знака једнакости између града и свеколиког зла. Што је најважније, песник остаје веран концепцији збирке, те овим циклусом поручује да су детињство и одрастање у родном месту једно од битнијих исходишта његовог певања. У првој строфи прве песме циклуса обраћа се Новом Саду, и то је обраћање прожето аутореференцијалним исказима :


Помози ми да те поново створим,
да се препознаш у свом постању,
У сненом Дунаву, у Фрушкој гори,
У пробуђеној мојој метафори,
Сањани граде у вечном цветању.

Постојим ли игде ван изазова
Да певам твојој лепоти, ван себе?
Сунце над експлозијом голубова
Постаје раскошна светлост, још нова
Од тристагодишње употребе.

Вртлози сазвежђа носе имена
Твог непоновљивог сазвучја звона;
Проносе улицом мојих вена
До великих врата успомена
Твој одраз у наручју небосклона.

Интертекстуалност   је, како смо већ видели, остварена на неколико равни. Последњим циклусом, који се зове „Почетак“ и у коме песма ауторовог оца, песника Дамјана Малешева, стоји сама, збирка „Раст“ доведена је у везу са Кишовим „Пешчаником“, што значи да за разумевање ауторовог односа према оцу треба у помоћ призвати литературу, преиспитати своје читалачко искуство и сетити се шта све отац представља за Киша. Прва песма збирке названа је „Песма оцу“, и на тај се начин успоставља кружна композиција.
            Малешев је песник-ерудита савременог сензибилитета те грађу за своје дело црпи првенствено из литературе. Збирка „Раст“ тражи читаоце који имају искуства са модерном српском поезијом, али само оне који су вични да раздвоје плагијат од успелог пастиша. Њена провокативност је управо у том прећутном апелу на читаоца да наоштри своје естетско чуло и спрам њега донесе суд.

Понеке од песама ове збирке заступљене су у домаћим антологијама, али смо мишљења да она не представља тек збир механички сакупљених појединачних остварења већ, напротив, пажљиво грађен песнички концепт, те да јој читалац треба прићи као интегралном делу. Малешев опомиње да традицију која нас је изнедрила не смемо да занемаримо, већ да јој, у знак захвалности али са критичком опрезношћу, свој лични печат оставимо у аманет.




РЕЗ, Број 1, 2016.