Филип Маринковић: У потрази за сунцем изнад врхова Шпицбергена

(Антрополошки песимизам у роману Код Хиперборејаца Миоша Црњанског)

На који начин човек треба да дела како би избегао патњу и остварио срећу, основно је питање Фројдовог есеја ,, Нелагодност у култури“. Основни извори патње, по Фројду, јесу премоћ природе, несавршеност институције задужене за односе међу људима како у породици, тако и у држави и друштву, као и трошност човечијег тела, из ког произилазе страх и патња. Назнаке такве потраге, чини се, провејавају и у мемоарско-есејистичко-путописном роману ,,Код Хиперборејаца“ Милоша Црњанског.Промишљања Фројда, за кога Црњански и сâм наводи да га у ,,последње време чита“[1], јављају се и у виду тврдње да је наша култура у појединим сегментима примарни кривац за нашу беду и да би напуштање исте и опредељивање за ,,примитивне“ услове начинило човека срећнијим, односно утешнијим. Фројд у поменутом есеју помиње и ,,нагон смрти“, из ког произилазе примарна међусобна непријатељства људи, зарад којих је ,,културна заједница у сталној опасности распада“[2].
Да ли непрестани одлазак, макар у сећање, у ,,ванредну боју и чистоту неба, изнад свих тих залива Шпицбергена“(688) и стална мисао ,,на поларне крајеве и тишину која влада тамо“ (692), услед новог рата који ће по други пут захватити пишчев свет, заправо значе губитак вере и помирење са немоћи човечанства,  или разрешење коначног  сукоба појединца и културе, као и појединца и заједнице, колектива?
Расположење које доминира у роману јесте лична и антрополошка меланхолија у пишчевој свести. ,,Нека збрка влада заиста у свету“ (693), каже писац. Таквом осећају меланхолијеузрок свакако треба тражити у рату[3] који ,,по други пут, постаје мој нежељени доживљај, који замара, и деформише сав мој живот“ (714), али не треба сметнути са ума и време и место писања ,,Хиперборејаца“ услед нових поратних превирања, ван своје земље, међу ,,обућарима, у подруму, у Лондону“.
Исказом ,,Нисам ни сањао“(856), који је заступљен на неколико места у ,,Хиперборејцима“, Црњански често упућује на своју даљу судбину и њена изневерена очекивања. Ван своје земље, ,,иако нико не може отићи даље од својих, од своје земље“ (863), без стечених основних егзистенцијалних могућности, у Лондону сиромашних[4], Црњанског мучи питање ,,Чије ми то животе живимо у туђини“.
Непрестана лутања и живот вечитог путника осуђеног на изгнанство, узрок су растрзаности и мелахонлије приповедача.Јавља се насушна, егзистенцијална потреба заповратком у постојбину, у родни крај.Место почетка кретања је уједно и место на ком се  круг завршава,и једино таква путовања за Црњанског имају пун смисао. Духовна путовања у поларне пределе, у које се, усред Рима, ,,највеће гробнице Европе“, непрестано Црњански враћа како би свом духу вратио оно што у стварности губи; безбрижност приликом проласка кроз ,,те хладне, али лепе, северне, земље“,ипак не успевају да приповедачу одагнају родну земљу из мисли.
Хипербореја је,,у вечном сунцу“ и у њој Црњански трага за утехом, али превасходно за миром, тишином. Иако смештена у поларне даљине, насупрот његове земље на Балкану, ,,Хипербореја је можда код куће, не само зато што су је тамо видели други“[5]. Недостижност Аполонове земље и немогућност повратка у родни крајогледа се у реченици коју, у Лондону, двадесетак година касније, Црњански исписује: ,,То значи, очигледно, да је човеку потребно, да зна, да се некуд не може вратити, па да увиди како је тамо сретан био“.
Хипербореја је, у Црњансковом случају, и духовни повратак у прошлост у којој опстају појединци ,,који се једино не мењају“ − прошлост културних веза, ,,незнаних веза и непредвиђених промена“ (720) међу земљама из различитих делова света. Расправе о скандинавским писцима попут Ибзена, Андерсона, Кјеркегора и Стриндберга; литерарне теме о Тасу, Леопардију, Кардучију, Тиберију, Цицерону, Катилини, или опсесије Микеланђелом, римским поетама или сликарима и вајарима, нису случајне.
            Црњански говори о примораности на такво духовно путовање услед ,, неизвесне будућности“, али и о зиду који се налази испред ,,прошлости” [6], ,,која није видна, него се крије у руинама, зараслим у бршљан, прикривених и прећутних несрећа“ (755). ,, То што се ја тих дана, у Риму,бавим разгледањем слика сликара, из Данске, није случајно. То је бекство од рата, у ком сам се опет, и нехотице, затекао“ (693). Црњанском је досадило да буде ,,плебејац“, попут оних које описује Тит Ливије, који ратују зарад сопствене смрти и очувања богатства ,,патриције“. Црњански идентификује трупе свих држава као исте, јер њихов ритам, форма и корак личе на ,,војнике од олова – играчака за децу“ (696).
            Сам рат, наш писац на једном месту назива ,,мишоловком“ (779), што би се могло тумачитина следећи начин: то је замка за мишеве (људе) који у њу несвесно упадају, али не и за опортунисте који су је свесно поставили. Плебејцима, чија је искуства Црњански искусио у Великом рату, измењена је перспектива: ,,Холизам типа све је једно, не постоји да објави истину да је заиста све једно, већ да би легитимизовао да једно влада свим[7].Тако, више нема никаквих интереса плебејаца, већ искључиво патриције.,,Самоједан човек“, за ког ће ,,сви Талијани да мру“ (807), зарад ког ,,четрдесет милиона Талијана не мора више да мисли. Он мисли“ (733).То у Црњанском изазива гнушање, управо јер ,,једно влада свим“.За приповедача та мисао је апсурдна. СВИ, каже Црњански ,,никад ни за кога, не мру“ (808).
О промени свести и погледа на рат Црњански сведочи и исказом: ,,У први светски рат сам улазио као на игранку, у други улазим уморан, са досадом“. Писац, у униформи аустроугарског војника, попут многих појединаца из мањинских народа Аустроугарске, већ је знао да актере у рату не веже ништа сем социјалне емпатије. ,,Иако су га многи доживљавали као екстремног индивидуалисту и усамљеника, Милош Црњански је (...) целог живота неговао дубоке везе са колективом“[8]. Иако се у тексту из ког је цитат наведен говори о Црњанском у младости, његов „зрели“ песимистичан поглед на свет, настао услед немогућности промене, такође говори о привржености колективу, привржености људима пре свега − на исти начин на који би говорио двадесетих година прошлог века.
,,Микеланђело, кажем, кога сад највише читам, каже да је сад смрт близу, а далеко од Бога[9]. Ваљда баш зато што се сажалио на људе“ (761). Схвативши да је смрт свеприсутна у свакој епоси па и у његовој, Црњански се јасно идентификује са Микеланђелом: ,,Ваљда зато што се сажалих на друге“. Ипак, то нису персонални страхови од смрти, напротив, сусрет са њом у Хипербореји и сусрет са вишом реалношћом откривају једну другу перспективу, божанског и бесмртног.То је трагање за Сунцем, непрестано трагање за мирноћом, срећом и спокојством ,,НАШЕГсвета. ОВОГ света.НЕ оног, загробног, о ком религије причају“.
Страха од личне жртве, дакле, нема, али има слутње да ће ,,све што ми је блиско и драго, у мојој земљи, опет нестати у пожару и пепелу, као што се то већ једном десило, у мом животу“ (786).То је изразито песимистична, апокалиптична слика судбине, како личне[10], тако и света. Црњански се плаши ,,тихог очајања“, и чини се, слаже са Кјеркегоровим тумачењем тог очајања као добровољног пристанка на смрт. Као једног од услова за смрт.Разлог непрестаних путовања у поларне пределе треба тражити управо у том супротстављању смрти, у ,,жудњида се оде“.
Једна од важнијих Црњанскових особености огледа се у његовом односу према сну. Иако ,,пишу сви о смрти“ (766), сан је начело које изразито привлачи Црњанског у делима скандинавских писаца, пре свега Ибзена. Нашем су писцу снови подједнако важни као и стварност, а често односе и превагу. Сан Црњански дефинише као ,,паралелу људског живота“ (817). Тумачимо ли сан кроз схватање човекове природе која је у својој основи ,,рђава“ – као што кажеФројд– а људску судбину притом сагледамо као трагичну, схватићемо да наш писац остварује полемичку комуникацијуса Фројдом и његовим песимизмом у ,,Теорији снова“, с тим што у Црњансковом случају тај песимизам постаје и антрополошки −песимизам ,,читавог једног народа“ (818). У Фројдовој теорији сноваполази се од премисе да је човек суморно биће неостварених, инфантилних жеља.Појединцу је одузета могућност реализације најдубљих, најосновнијих тежњи, а са тими пољуљана вера у сопство.Одузето му је, каже Фројд, чак и право,,да отворено сања њихово испуњење“[11].
Чини се да се Црњански никако не мири са Фројдовим изразито песимистичким ставовима. Утеха, реч која је на толико места заступљена у роману ,, Код Хиперборејаца“, основни је смисао Црњансковог трагања. За разлику од ,, узвишене организације утехе човечанства у свету“ (699) – цркве, Милошу Црњанском је утеху пружао управо – сан. И услед свих разочарaња о којима нам се писац „исповеда“, сан је готово свепристуан.Уосталом, шта је Хипербореја, ако није сан?Фројд је, непосредно пред сам Други светски рат и крај свог живота, говорио како ,,увек нешто недостаје да би растерећење и задовољење били потпуни“. У Хипербореји, иза поларних предела, Црњански  жели да се против таквог осећаја бори.
Сан је, дакле, достижантамо ,,где Сунце[12] вечно сја“ (779). Он почива на утеси и бегу од песимизма који се, у случају Црњанског, огледа у немогућности појединца да начини било каквупромену изузев индивидуалне, дубоко личне, оне која се не тиче колектива. Приповедач је ,,заглављен“ између тешких превирања на геополитичком плану и немогућности делања и промене у антрополошком смислу, односно смеру кретања човечанства.
Говорећи о Мусолинију, Црњански на први поглед као да се мири са малом улогом коју ,,обичан“ појединац[13] има у рату – „Дуче тражи земље Августа и Тиберија. Шта можемо нас двојица против тога? Да одемо да спавамо. Не знамо шта нас сутра чека“ (736).Таква слика света, односно људи у њему, у којој се посредством мржње долази до некаквог циља, удаљава Црњанског од колевке Антике која ,,тражи човека, голу форму тела“, и приближава га не човеку, већ природи која је ,,лепа и вечна“. Ипак, то удаљавање од људи не значи и само одрођивање од њих, јер већ у следећем исказу Црњански помиње појам ,,Weltvuger“, који означава грађанину света, и то је његов одговор на мржњу и на антисемитизам. Да је реч о писцу космополитског духа сведочи исказ да ,,треба радити на томе да се људи просвете, да стекну погледе светског грађанина“ (746).
Да је у свом космополитском ставу суверен, Црњански доказује и сликом застава које је на путу по Северу видео: различите су боје крстова и боје самих застава, мада су то још увек крстови и заставе, односно, речима Црњанског: ,,човек би помислио да су то заставе исте земље, истих народа – што није сасвим нетачно. Браћа су“ (809). Писац, даље, иронично продубљује своју мисао: ,,Само, то не значи да те државе имају у себи дубоку љубав, једну према другој, осећај да све, заједно, припадају  поларном свету. Напротив, те земље, ти народи, на Северу, тукли су се, у крвавим ратовима, столећима, између себе, дивље, како се само браћа на Северу, туку“ (809). Из наведеног нам је јасно да пишчева меланхолија може да се тумачити у кључу Аристотела који говори о меланхолији као хумору хероја и великаша[14].
Меланхолијом, као спецификумом сензибилитета, али и као важном споном са Микеланђелом, Црњанскигради,,хиперборејску потрагу“,јер се ,,меланхолија уметника појављује (...) као кључ не само онтолошких, односно метафизичких питања, већ и оних поетичких“[15].Да су осећајност и емпатија озбиљно нарушени у пишчевој садашњости, сведочи и његово песимистично помирење са ситуацијом у којој Микеланђела више нема. Црњански схвата да љубав према прошлости не може да надомести јаз садашњости, јаз света у ком ,,бунцање“[16]бива замењено пуким ,,брбљањем“. Стога наводи: ,,А сад, ето, прошло је од тада скоро 400 година, нема Микеланђела, а ова гуска, ето, корача крај мене, у Риму, брбља. Микеланђело је мртав.Она живи.Зар и то није чудноват феномен, који се понавља вечно у свету.Смешан је.Брже – боље понављам себи да то тако мора бити. Гуске су спасиле Рим“ (892).
Неразумевање и аутсајдерство у устаљеној слици савременог човека у Црњансковом случају, оличен је и у сукобу са Албанком. То је заправо сукоб идеалистичке и материјалистичке философије.Албанка у Црњанскомвиди градитеља случајности зарад неке теорије, које су по њеном схватањуморално и етички релативне. За њу су његове реминисценције из прошлости ,,обична изненађења путописаца“ (936). Њен исказ Црњански транспонује следећим исказом: ,,Последица је тога, код мене, нека меланхолија, која је недостојна човека нашег времена. То је неки песимизам гори од свих ранијих“. Ипак, Црњански своја песимистична виђења не признаје јер се опредељује за утеху утемељену у природи, зарад које никад није био ,,тако сретан, спокојан, миран у животу, као при повратку са тог пута“ (936). Хипербореја је та, која још увек може далепотом очара наш свет, а не онај загробни који проповедају религије.Црњанског песимистичним чине људи који такво тумачење живљена, још увек, не прихватају[17].
У доживљају природе поларних предела, Црњанскови ставови у односу према животу су знатно оптимистичнији.У имагинарној Хипербопреји, по први пут, Црњански појмове непролазности и вечног понављања живота дубоко доживљава, па чак и саму смрт – насупрот смрти појединца у рату, која му личи на смрт мрава – овде је реч о њеној божанској слици.Захваљујући окретању ка њој, иу тометражећи отклон оддубоке двосмисленост људског живота“[18],човека не би забрињавале бомбе, већ једино магла. ,,Једини ужас, у том свету, остаје: магла“ (937). Тако, опште незадовољство, осведочено исказом ,,НЕМА задовољних земљорадника. Ни задовољног човека уопште“ (958) бива замењено осећајем да Црњанског ,,из тих далеких земаља, нешто МОЖЕ спасти, од очаја и патњи“ (974).





[1]Милош Црњански, Код Хиперборејаца, изабрана дела, Parnas book, Ваљево, 2007, стр. 722. Сви цитати Црњанског наведени су према овом издању и у наставку текста у заградама ће бити означен број странице.
[2]Бојан Јовановић, Фројдов антрополошки песимизам. Дом културе ,,Студентски град“, Београд, 1990, стр. 79.
[3]Своје виђење другог светског рата Црњански описује следећим исказима: ,,Рат је постао бесмислица у наше време“, ,,Некад су војске које су полазиле у рат, биле бар повезане, религијом, императором, или бар ајкулом, кондотијером, па су биле једнодушне. Сад више ни сународници једнодушни нису“, ,,Победу има онај који има више бензина“, ,,Гине се за два-три секунда... Не учествују уопште у неком рату, него у минијатури рата“ (780). Бесмисленост и апсурдност ратовања појединаца, који више не зна ни где, ни зашто, ни зарад којих циљева ратује, Црњански представља сликом места Кастелфјардо: ,,Све је у овом рату тако чудно и бесмислено. Пре сам мислио да је тако само у људском животу.Сад сам дошао до уверења, да је и у односима међу државама, тако.Шта има да ме питају?Веровала или не, учинило ми се ,да ћу и ја бити позват у војску, и да ћу отићи у битку. А битка ће бити код места Кастелфјардо. Тамо имам да погинем.А нико неће знати где је то. Ни ја“ (808).
[4] О тешкој материјалној ситуацији, у којој се Црњански нашао, како у Риму, тако и у Лондону, сведочи и епизода са куповином оронуле фотеље: ,,Фотеља, коју је купила, била је искривљена, поцепана, стара, па смо је дали да се поправи. Ја сам лагао жену, да рата неће бити, па се надала да ћемо, најзад, и ми, доћи до намештаја и кућишта, чега ни после двадесет година брака, нисмо имали.Нисмо тада ни сањали, да га, ни идућих двадесет година, нећемо имати(841, курзив – Ф.М.)
[5]Горана Раичевић, Есеји Милоша Црњанског. Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци; Нови Сад, 2005, стр. 286.
[6]Зато се окрећедругојврсти сазнања уместо историографског понирања у прошлост која се претвара у најнижи облик театра, у којем, при паду завеса, пук зове и мртве пред њих ,,I morti, I morti“. То ново сазнањеЦрњански описује као ,,Путовати заједно са песником и Месецом у једној духовној авантури“ (Горана Раичевић, Милош Црњански, друга књига. Издавачки центар Матице Српске, Нови Сад, 2011, стр. 21).
[7]Слободан Владушић, Црњански, мегалополис.Службени гласник, Београд, 2011, 13.
[8]Горана Раичевић, Милош Црњански, друга књига.Издавачки центар Матице Српске, Нови Сад, 2011, стр. 9.
[9]Појам ,,Бога“ Црњански не дефинише као „Бога оца, који има дугу браду“ (854), већ „бескрај у свемиру“ (779).Стиче се утисак да се Црњански са ставовима С. Фројда о религији делимично слаже. Иако не прихвата да је нешто могло настати ,,изништавила“, Црњански не усваја срећу коју она нуди на ,,ономсвету“,већ бира истину ,,овог света“. Он религију не своди на просту заблуду која човеку даје илузије да премости осећања сопствене маленкости, беспомоћности или дезоријентације. Утеху религије, засновану више на пријатности него на истинитости, Црњански усмерава ка објективном, болном искуству, и разуму, односно,,неумољивој и слепој природи“ (Бојан Јовановић, нав. дело, 63).
[10]ЉубишаЈеремић, у свом тексту „КодХиперборејаца“ даје приказ судбине света на личном и општем плану, кроз визуру Милоша Црњанског: ,,Човекова судбина наговештена је као колебање, без сумње трагично, између противних нагона, нагона живота и нагона смрти, јаве и сна, између Сунца и Пола, ведрине и меланхолије, слободе и коби“. (Мило Ломпар, Књига о Црњанском. Српска књижевна задруга, Београд, 2005, стр . 332)
[11]Бојан Јовановић, нав.дело, стр. 59.
[12],,Сунце је било тај сан (...)Сунце. Злато(...). Па и ја сунце тражим.Не могу нажалост, као онај Француз, кога свакако знају, да у чамцу, сам самцит, обилазим глоб, у потрази за Сунцем, али га волим и обожавам(...).Клањам се пред сунцем. (764)
[13]Да је незавидан и лични положај Црњанског у друштву које сâм назива ,, corpo diplomatico“ – у друштву ,,белих паразита“, указује и Слободан Владушић у књизи Црњански, Мегалополис: ,,На једном месту Црњански ће погодити саму срж проблема дипломатије− њену онемоћалост, коју разоткрива у фигури писмоноше. Метафора писмоноше у себи носи спознају о о двоједности онога ко преноси писмо од самог писма.То значи да дипломата, одвојен од политичке моћи земље којој припада, ту земљу само репрезентује, а више не заступа“ (Слободан Владушић, нав. дело, 190). Презир према улози дипломате и свој незавиданположај, Црњански описује и у изразито песимистичном погледу на немогућност изрицања сопственог става, у слици са,,случајним“ бомбардовањем Југославије: ,,Иако се Италија извинила за случајно бомбардовање наше земље, иако смо ми, по наређењу, говорили да то верујемо, стидели смо се кад бисмо видели себе у огледалу“ (850).
[14]Горана Раичевић, Есеји..., стр. 299.
[15]Исто, стр. 301.
[16]Говорећи о Микеланђелу, Црњански даје своје виђење поезије.Он наводи да,,не знамо ни кад шта поет мисли, док говори у поезији (...)Јер има у томе много несвесног. Има нехотичног чак и при најфиније промишљеним интенцијама поете“ (896).
[17]Хипербореју, Црњански смешта иза полова, али њена поларна светлост, почиње и у северним земљама Шведске, Норвешке и Данске. Позитивно мишљење о народима који поменуте земље настањују конфронтирано је и у њиховом односу према Црњанском, о чему се и сам приповедач, ироночно изјашњава: ,,Ја знам њихову тундру. Они не знају нашу траву на Златибору. Зато ми се и смеју. Имају сто хиљада језера и поларну светлост, али нису зато меланхолични, него жале што су тек у једанаестом веку примали хришћанство“ (975).
[18]Мило Ломпар, Књига о Црњанском. Српска књижевна задруга, Београд, 2005, стр. 330.




РЕЗ, Број 1, 2016.