(Дору Босиок: „Self portrait”,
Фонд „Еуропа”, Нови Сад, 2014)
Дору Босиок − графичар, илустратор,
дизајнер, мултимедијални уметник; професор, својевремено стипендиста француске Владе
на специјализацији у Паризу; председник Удружења ликовних уметника примењених уметности
и дизајнера Војводине и Југославије; уредник, новинар и дизајнер на телевизији Нови
Сад − обогатио је још једанпут нашу визуелну културу својим делима, у овом
случају сабраним у (ауто)монографији „Self portrait”, којом нас води, кроз око
1000 радова и око 700 фотографија, на путовање које се одвија у два колосека –
један је животни, а други стваралачки.
Босиок не би био Босиок када уређење садржине књиге
не би делимично визуелно решио: сваку страницу конципирао
је тако да су у горњем делу радови и текстови критичара, а у доњем фотографије из
приватног и професионалног живота. Тако из странице у страницу, у два паралелна
колосека, пратимо на преко 200 страна луксузно опремљене књиге Босиоков живот и
дело. Првом колосеку припада већи део сваке странице књиге и крећући се њиме, кроз
„прозор купеа” видимо пределе његовог стваралаштва:
илустрације, графике, дизајнерске радове, слике, студентске радове, цртеже, еротске
илустрације, илустрације за децу, колаже, фотографије, све то кроз поглавља „Рани
радови”, „Само за твоје очи”, „Цртежи”, „Ку(р)варице”, „Књиге”, „Могуће – Немогуће”,
„De Valigia”, „Alta Fantasia” и „Алтернативне игре”, као и више потпоглавља која се поклапају са разноврсним циклусима његовог
рада. На крају књиге, налазимо и ДВД са 10 мултимедијалних пројекција радова и пројеката
под називом „Top ten by Bosiok”. Радове у самој књизи прате текстови које су бројни
угледни критичари, уметници и писци о Босиоку писали: Драшко Ређеп, Слободан Машић,
Перо Зубац, Флорика Штефан, Сава Степанов, Југослав Влаховић, Славко Алмажан, Адам
Пуслојић, Стојан Трумић, Душан Поп Ђурђев, Зоран Гаши, Срба Игњатовић, Гроздана
Шарчевић и многи други, а јављају се и повремени пропратни текстови и кратки коментари
самог аутора.
Босиок нам се обраћа у првом лицу, сасвим
отворено и топло. Текст „Уместо увода
– Сећање” даје тон целој књизи.
Аутор и каже да у њој може да се чује музика коју он воли и слуша у свом атељеу
док ствара. Ово је, дакле, поред документа о 40-огодишњем раду једног уметника
и једна топла лична прича – доживљај за себе.
Али, вратимо се нашим колосецима. Путујући
оним другим, сусрећемо се са фотографијама из породичног, студентског, професионалног
живота ауторовог, фотографијама са пријатељима, сарадницима, и зато ову књигу
сматрамо озбиљним културним документом, а судећи по значајним личностима из света
уметности и културе са ових фотографија, Босиок је увек био у добром друштву. За
разлику од многих других монографија уметника, овде имамо могућност да уметника
сагледамо не само кроз његово дело и реч о делу, већ и као Личност која делује у
културном и јавном животу.
Па, пођимо заједно на путовање са
Босиоковом књигом кроз коју пролазе возови његовог живота!
***
Прва станица: „Почело је кад сам се
ја родио, а краја нема” ‒ духовит цитат из књиге „Оловка пише срцем”. Текст је пропраћен фотографијама
из породичног албума из детињства. Видимо бебу у гнезду од шарених дрвених бојица,
у које је рода донела на свет не обично дете, већ будућег уметника, и то не случајно,
јер, како сâм аутор каже – случајности у животу не постоје, јер би их било превише.
Следећа станица: „Спонтан, неумишљен, топли човек идеја”. Тако га
назива Теодора Ж. Јанковић у тексту из 2005. године, и тим једноставним речима
понире у суштину Босиоковог приступа стваралаштву. Она каже: „Све је порука!”, што се односи како на читав људски
род, тако и на, видећемо касније, рад нашег аутора.
Босиок није само човек визуелне поруке
− он има потребу да нам се обрати и речима, како у својим радовима, тако и у овој
књизи. Врло непосредно, у неколико краћих текстова који следе, говори нам о раду
са Мирком Илићем, Драганом Саканом, о „Art Directors Club”-у чији је један од оснивача,
о „New Moment”-у, „Квадарту”, затим о пословима које више или мање
воли да ради, о студијама у Букурешту, специјализацији у Паризу, о сусрету са Романом
Чешљевићем, којег назива једним од својих највећих идола. А успут, у другом колосеку,
пратимо фотографије из студентских дана, из Париза, из породичног албума.
Шта кувају „Ку(р)варице” објашњава нам аутор у тексту о детињству,
о оловкама које је тада добијао и куварицама на зидовима кухиња као најранијим сећањима
на ликовност. Следећа станица: Америка, али као успутна, јер сазнајемо да се из
ње без дилеме након годину дана враћа. Истовремено пратимо цртеже из раних фаза
који су степеник ка ауторовом чистом и убојитом изразу, по ком је данас
препознатљив.
Славко Алмажан, у тексту из 1981, аутора
назива „племенитим пауком вештине“, „луцидним фантастом“, „јогистом који нам тренира
око“, а његове цртеже „литерарним“, „ослобођеним од страха дотрајалих изненађења“.
У тексту „Опуси и надахнуто” из 1981, Драшко Ређеп каже да
се после карикатура Борислава Шајтинца у новосадском ликовном кругу није појавио
ни један аутор толико имагинативан, толико довршен и толико самосвојан као Дору
Босиок.
Ту су и решења насловних страна часописа
„Лумина”, дипломски радови, а у другом колосеку пресрећу
нас портрети аутора које су други уметници радили у разним техникама, студентска
легитимација, фотографије другова из Панчевачке гимназије... Веома богато, а „Журка са Босиоком”, како се и назива један његов
пројекат, тек је почела!
Следећа станица: „Цртеж као опредељење”. Босиок је најпрепознатљивији
по цртежу прочишћеном, тачном, фигуративном, контурном, без сенке и шрафуре, провокативном
и ефектном, изведеном у једном потезу. Цртежи су се тематски разликовали током година,
а једна од значајнијих тема је еротика, што је реткост на нашем простору,
нарочито на такав безкомпромисан начин.
Веома значајна станица нашег путовања
је едиција „Прва књига” Матице српске,
у којој је Босиок ликовно уређивао и обликовао, од 1982. до 1988, првенце неких
од значајнијих писаца данашњице: Зорана Ђерића, Воје Карановића, Михајла Пантића,
Драгана Великића, Николе Китановића, Мире Дујин, Гордане Ђилас, Весне Егерић,
Ласла Блашковића (...). За ову едицију Босиок је награђен неколиким наградама, од
којих је најзначајнија „Златно перо
Београда”. Решењима за едицију „Прва
књига” понудио је један потпуно другачији, и данас идејно свеж приступ илустровању
насловнице, који је непоткупљив и самосвојан – он осваја велику слободу у
илустровању насловне стране тиме што сликом „дописује” текст, даје свој печат и визуелни коментар, истичући тако својеврсну
равноправност и коауторство са писцем књиге.
Флорика Штефан, која је била главни
и одговорни уредник едиције „Прва
књига” у време кад је Босиок њен био ликовни уредник, 1997. у „Дневнику“ пише да је он у Америку кренуо када се
тамо, у Конгресној библиотеци у Вашингтону, већ налазило 50-ак свесака из ове едиције,
заједно са Летописом Матице српске, али да се из те Америке, коју је називао духовном
пустоши, веома брзо вратио.
Посебну пажњу скрећу ауторове илустрације
и графике фантастичне фауне уз текст Душана Поп Ђурђева. Осим тога што на
луцидан начин распоређује мотиве животиња са осталим, Босиок и дописује кратке текстове
уз слике, што није његов уобичајени манир, те из тог споја настају несвакидашње,
сликовите поруке: „колико жирафа носи кравата“, „камила кактус“, „крава која слуша
муууузику“ (...) .
Босиок се, на другачији начин од других,
бавио и илустрацијом књига за децу. А не смемо заборавити ни чувени, високо оцењивани
и награђивани визуелни идентитет Кикиндског млина, за који је у оквиру „Satchi and Satchi/BSB” био арт директор и дизајнер.
Позамашни део књиге заузимају радови
из циклуса „Алтернативне игре” из 70-их
и 80-их година, где Бисиок колажира позната уметничка дела фотографијама мотива
из савременог живота, преносећи тиме сасвим другачију поруку од оне коју дело првобитно
има. Ови радови су били запажени и од стране критичара. Прате их текстови Зорана
Гашија, Србе Игњатовића, Милоша Арсића, Саве Степанова. Босиок интервенише на познатим
ремек-делима дајући нам могућност новог читања, кроз паралелу са савременим светом.
То су углавном сликарска дела старих мајстора и зачетника модерног сликарства. Сава
Степанов уочава да се испод првог слоја крије Босиоково отварање „питања о егзистенцији дела историје уметности у
актуелном тренутку”.
Следе циклуси „Eyes to eyes”, „Darvin&Borhes&Frojd”, „Animaliera by Bosiok”, „Crazy cows”, „Barcodemania”, који су сваки за себе тема и о којима
би се могли писати посебни текстови.
Обиман циклус „Stamps – карикатуре”
чине радови са поштанским маркама на којима су главе познатих личности и владара
налепљене на цртежом обликоване фигуре људи у одређеним ситуацијама.
„Могуће – Немогуће” или „Possible – Imposible” је циклус радова из 2000-их
година, насталих дигиталном техником. Они, најчешће, садрже аранжирану фотографију
или фотомонтажу са текстуалном поруком која собом сугерише одређене супротности:
могуће/немогуће, живот/смрт, слобода/неслобода, човек/Бог. Тиме аутор преиспитује
садашњост, а визуелне поруке би имале исти смисао и када би им се одузео текст.
Сагледавање човека у новој ери интернета и дигиталних технологија и
комуникација усклађено је са тренутком у ком радови настају, и представља
новину у односу на пређашње приступе.
Даље наилазимо на фантастична, надреална,
симболична поигравања са класичним гравирама. Гроздана Шарчевић констатује једну
важну страну Босиоковог рада − негирање оне „вештачки успостављене границе између тзв. примењених и ликовних уметности
и дизајна“, као и цитатност која је веома присутна у његовом раду.
И
„Alta fantasia” заснована је на цитирању
класичних гравира. Југослав Влаховић, дугогодишњи ликовни уредник НИН-а, који
је бројне Босиокове радове у НИН-у објавио, у тексту датом у овој књизи предлаже
разрешење „енигме Босиок“: „Било
чиме да се бави, увек је присутна његова оригинална, духовита идеја и препознатљива
линија, рукопис који исписује причу која узнемирава, али у којој се може и уживати”.
Ту су и визуелни идентитети, решења
за логотипе, мултимедијална изложба „Само за твоје очи”, „De Valigia”... Затим „Ку(р)варице”
из двехиљадитих које кореспондирају с локалним, војвођанским, етнолошким
визуелним наслеђем и народним изрекама на куварицама (али и столњацима,
постељини и кецељама) наших бака, и популарном културом и еротиком. Све то је
обједињено концептом – цртежи и поруке су извезени на куварицама, кецељама и
осталим предметима и представљени на перформансу уз тамбураше и „цајке” на
салашу – комплетан доживљај!
Затим, календари, насловнице
часописа „Еуропа”, каталози, плакати за изложбе, још насловница књига, награде,
комплетна биографија, попис свих изложби, библиографија, попис свих
фотографија...
Позамашно, богато, амбициозно, али
спроведено, капитално... нема шта!
Овај приказ нема за циљ да вас
упозна са свим аспектима уметниковог рада и живота, нити са комплетном
монографијом. Јер, како то обично бива −
онај ко прича причу о својим доживљајима са путовања може једино да вас заинтересује
да на пут пођете и сами, али никада да на вас „пренесе“ своје искуство.
***
Дору Босиок је уметник трећег миленијума.
Не само зато што живи у њему. Био је то и пре 30 и више година, када смо могли само
да слутимо какав ће тај миленијум бити, и какво ће бити Босиоково дело у њему.
У времену када је започео свој стваралачки
живот, у 70-им годинама прошлог века, дешавале су се промене у уметности које су
утицале на однос визуелног и текстуалног, поготову ширењем постмодернизма. Лингвистички
и семиотички приступи у теорији уметноси померили су дотадашња поимања уметничких
дела. Нарација визуелног уметничког дела у односу на идеале апстрактне или експресивне
уметности добија своје ново место. Кодови, знакови и комуникација постају доминантни
у тумачењу и читању дела. Босиок је од почетка наративан у свом визуелном изразу,
он прича визуелну причу, можда и не слутећи да је на трагу онога што ће бити доминантно
и актуелно и у другој декади трећег миленијума.
Да ли је за све то заслужан његов стваралачки
инстинкт, или сама природа илустрације, којом се примарно бавио? Или добро познавање
токова уметности тога времена? Можда и једно, и друго и треће: стваралачки инстинкт
упутио га је на илустрацију као облик близак његовом сензибилитету, а илустрација
је у новонасталим околностима последњих деценија у уметности постала запаженија
и цењенија, јер је она вековима разрађени облик односа текстуалног и визуелног.
С друге стране, бришу се границе између
високе и популарне уметности, примењене и чисте уметности. Босиок понавља своје
мотиве, идеје и радове у више пројеката, мења им контексте, чини их некад применљивим,
а некад чисто уметничким, чак их понекад, кроз предмете за свакодневну употребу
и перформансе, приближава народу и свакодневном животу.
Његова дијалог са нама последњих
деценија јасан је и недвосмислен, и његово дело добија на све већој актуелности.
Живимо у доба интензивних визуелних комуникација. Какав је Босиоков визуелни текст?
Јасан, нелицемеран, бескомпромисан, сатиричан, фантастичан, надреалан, провокативан,
духовит. Он преиспитује нашу стварност и наше најдубље пориве. Самосвојан, а једнако
разумљив и близак и високом интелектуалцу и човеку из народа. Истом споном везан
и за природу и за технологију. Експерименталан, иновативан својим медијом, он цитира,
деконструише и конструише. Интервенише. Али увек шаље поруку у којој се
препознајемо.
Босиок је уметник који више мисли него
што осећа. Наративан, а не експресиван. Али, ипак, његов рад одише страшћу. Успео
је да споји рационалност са узбудљивом маштом и позамашном слободом.
***
На крају нам остаје да се запитамо:
како ће његове поруке, уједно и актуелне и универзалне, бити читане у временима
која су за нас будућа?
РЕЗ, Број 1, 2016.
