(Срећко Хорват - Радикалност љубави, превео Душан Маљковић, Лагуна,
2016)
Три године након објављивања романа Име руже, недавно преминули Умберто Еко,
уз чије име није потребно дописивати све оне одреднице - професор, теоретичар
књижевности, писац, филозоф, семиотичар итд, које би га представиле и
професионално одредиле, написао је текст под називом "Постиле уз Име руже" (1983.), с циљем да
читаоцима приближи свој роман и објасни постулате постмодернизма. Том приликом,
Еко је веома прецизно и духовито илустровао начин на који функционише
постмодерна књижевност: "Мислим на постмодерно становиште као на мушкарца
који воли неку образовану жену, и који зна да јој не може рећи 'очајнички те
волим', јер он зна да она зна (и она зна да он зна) да је овакве фразе већ
написала Лијала (италијанска верзија Мир Јам - додао С. В.). А ипак, решење
постоји. Могао би да јој каже: 'Што би рекла Лијала, очајнички те волим'. И
тако, избегавши лажну невиност, јасно ставивши до знања да се више и не може
невино говорити, ипак ће жени рећи оно што је хтео: да је воли, али да је воли
у једном раздобљу које је изгубило невиност. И ако жена прихвати игру, опет ће
примити једну изјаву љубави. Тако се ниједно од двоје саговорника не би осетило
невиним, обоје ће прихватити изазов прошлости, оног већ изреченог што се не
може уклонити, обоје би се свесно и пријатно поиграли иронијом... Али обоје би
успели да, још једном, проговоре о љубави."
Отприлике у време када је Еко писао овај
текст, родио се данас млади хрватски филозоф Срећко Хорват (1983.), овдашњој
читалачкој јавности превасходно познат по књигама Против политичке коректности (Библиотека
XX век, 2007.) и Шта Европа жели? (Лагуна,
2014. - у коауторству са Славојом Жижеком), који је, нешто више од тридесет
година касније, са сличном свешћу о истрошености језика и речи као творац Имена руже, написао књигу Радикалност љубави. Позивајући се на
чувену реченицу Артура Рембоа из Боравка
у паклу - "да љубав треба поново измислити" и успостављајући
паралелу између љубави и револуције, Хорват је на једноставан и филозофским
речником неоптерећен начин проговорио о том најузвишенијем људском осећању,
упркос свим потешкоћама које такав подухват носи са собом.
Књига је састављена из пет делова, не
рачунајући предговор и епилог, и бави се односом између љубави и револуције.
Већ у предговору, аутор указује на могући ризик од упуштања у једну овако
велику тему, каква је љубав, јер увек постоји опасност од недовољности речи.
Међутим, таква врста ризика, додаје аутор, никако није већа од ризика који носи
упуштање у саму љубав. Штавише, ризиковати у љубави је много опасније него
ризиковати у писању о љубави. Зато "треба да се усудимо да говоримо о
љубави, уз све ризике које то носи са собом. Треба да пробамо изнова, поновимо
неуспех, овог пута 'не успемо боље'" (11. стр).
Упућујући на склоп енглеског глагола
заљубити се - to fall in love, што би у дословном преводу значило - пасти у
љубав, Хорват сугерише да препуштање емоцијама крије у себи рискантан
потенцијал. Међутим, без такве врсте ризика није ни могуће спознати (праву)
љубав. По ауторовом мишљењу, ствари слично стоје и са револуцијом. И једна и
друга траже жртве. Али ако је љубав/револуција права, онда се жртва не
доживљава као жртва. Полазећи од претпоставке да "реинвенција света без
реинвенције љубави није никаква реинвенција" (26. стр) и указујући, кроз
примере из популарне културе, на незавидан статус љубави у данашњем свету,
аутор предлаже да овим стварима не треба прићи са дилемом - љубав или
револуција, него са чврстом одлуком - љубав и револуција.
У првом делу књиге Срећко Хорват маркира
све оне друштвене аномалије које су довеле до тога да љубав у данашњем свету
препусти свој примат сексу. Он чак наводи и називе појединих сајтова и
друштвених мрежа које заобилазе процес дуготрајног упознавања између партнера,
већ им врло брзо пружа прилику за секс. То је заправо и разлог због којег се
све већи број младих људи региструје на таквим сајтовима или отвара профиле на
таквим друштвеним мрежама. Међутим, када се одузму пожуда и нагон за сексом,
врло често иза таквих сусрета не остаје ништа и то је оно што аутор сматра
проблематичним. Љубав је (дуготрајан) процес и захтева добро познавање онога
што је предмет љубави. Али она се данас повукла пред сексом и зато аутор посеже
за Рембоовим речима, како би поново скренуо пажњу на потребу да се љубави
поврати статус који јој припада.
У поглављима која следе, аутор показује да
поједини двадесетовековни режими, који су до власти дошли револуцијом, нису
били у комплементарном односу са љубављу. Штавише, неки од тих режима су
временом постали тоталитарни и трудили су се да укину жељу и осећајност, осим
ако нису усмерени ка остваривању идеја револуције. Хорват тако наводи примере
Хомеинија у Ирану и Лењина у Совјетском Савезу. И један и други су сматрали да
превелика сексуална жеља и превелика емотивност (на приватном плану) нису добри
за функционисање друштва. Јер, пуштање жељама и осећајима на вољу доводи до
губљења енергије и онога што би требало да буде у фокусу сваком члану друштва,
а то је остваривање циљева револуције. Међутим, аутор указује на двоструке
аршине муслиманских вођа, када је (не)уздржавање од сексуалних жеља у питању,
као и на буран емотивни живот Ивана Иљича, којег се овај све време плашио и
одрицао. По ауторовом мишљењу, трагедија Октобарске револуције је у томе што је
завршила у тоталитарном режиму и што је успела да потисне осећања.
Као пример човека који је у великој мери
успео да обједини у себи и револуционарне претензије и љубав према вољеној
жени, аутор наводи Ернеста Че Гевару. Он се, чак и под окриљем маске, кад год
је могао, враћао кући како би видео жену и децу. Хорват наводи сећања његове
ћерке Алеиде Марћ којима показује да Че није занемаривао осећања, чак и када се
чинило да је у потпуности предан револуцији. Међутим, самим тим што је скончао
као револуционар, а не као породичан човек, довољно говори о томе који део
његове личности је ипак превагнуо.
Последње поглавље претреса буђење
сексуалних слобода и анализира домете протеста који су се појавили у Америци
крајем шездесетих година против рата у Вијетнаму. Хорват је мишљења да тело не
мора нужно да буде политички објекат, већ да врло лако може да постане и
политички субјекат ако се употреби у правом смеру. Не занемарујући негативне
последице сексуалне револуције и друштвених револуција с краја седме деценије
XX века, аутор истиче значај ненасилних протеста и већу делотворност оваквих
облика побуне од оних насилних. Јер, много је теже изборити се са ненасилним
протестима, него са насилним. Ови први, такође, много чешће произилазе из
солидарности, која се, опет, пре може довести у везу са љубављу, него они други
који, пре ће бити, произилазе из мржње.
Оно
што би се могло приговорити Радикалности
љубави јесте приметна тенденциозност младог хрватског аутора. Користећи тему
љубави, како би проговорио о револуцији, аутор није био довољно убедљив на свим
пољима. Сводећи често своја разматрања на формулацију - како у љубави, тако и у
револуцији, Хорват не темељи увек своје закључке на стабилним основама. Детаљи
из биографија познатих светских револуционара најчешће нису довољни да осмеле
читаоце да пронађу простора у својим љубавним животима како би се посветили
револуционарним тежњама. Питање је колико би данас и манифести, прогласи или
књиге обогаћене филозофским дискурсом биле у стању да ишта промене. Што,
наравно, не значи да о љубави и револуцији не треба причати и писати. Напротив!
Такође, треба рећи и то да Срећко Хорват врло често има веома смела и
проницљива запажања која неретко сежу до саме сржи проблема. Међутим, тежња да
се паралела са револуцијом изведе до краја, понекад се чини натегнутом.
РЕЗ, Број 2, 2016.
РЕЗ, Број 2, 2016. 