Па
ипак, под заштитом Светог Лудвига,
моје
жилаве мисли упорно вежбају.
Борислав Пекић
Ташта је судбина Икара Губелкијана, главног јунака
новеле „Успење и суноврат Икара Губелкијана“ Борислава Пекића; ташта је улога комедијанта
коју овај уметник мора да преузме; ташта је сва његова вештина и сав његов
таленат. Tашта је судбина Икара Губелкијана.
Јер, Икар Губелкијан је клизач на леду, европски првак на
ратом захваћеном Старом континенту, и његова изузетност у клизачкој вештини
доводи га до оних неботичних висина које су досезали и антички хероји,
митски и трагички, својим јунаштвом. Како можемо да поредимо ове временски
удаљене јунаке? Одговор на то питање истовремено је и одговор на питање ко је
Икар Губелкијан. Његово име садржи две разине: митску и историјску. Презиме
Губелкијан, расно јерменско презиме („суфикси -ан и -ани одмах нас одају“)
указује на једно историјско наслеђе, фиксираност пореклом и простором; име Икар
(оно што свакако прво приметимо код њега) корени антички мит о првом пару
летача[1] и
његов, Икаров, суноврат. Заједно, име и презиме стварају амалгам,
новоконтекстуализовану причу о лету, стремљењима, дрскости и усуду. Икар
Губелкијан тако обједињује мит о летењу и време фашистичког подјармљивања народá у Другом светском рату.
Али да најпре кажемо ко је Икар Губелкијан за
Борислава Пекића. Он је заметак фигуре уметника у Пекићевом опусу: фигуре преко
које он у виду приче полемише о сврси уметниковог постојања, његовој улози у
друштву, особинама које га чине истинском величином, природи његовог талента и
његовог Дела, као и разликама имеђу уметника и занатлије. По отуђености од
света, вери у свој дар, али и дилеми шта са њим да чини, Икар је можда претеча
Мегалоса мастораса из Пекићеве збирке „Нови Јерусалим“. Мегалос масторас је
занатлија који има дар истинског уметника; сублимисана двојност у миту има свог
репрезента и у Икаровом оцу – Дедалу. Нема сумње да је у овој двојности Пекић
налазио највише питања и простора за полемисање. У новели, нацистички Протектор
Арним фон Саксендорф запажа да је у том миту Дедал остао скрајнут, нелогично
занемарен. „Има, међутим, нешто чудно у целој тој легенди, Губелкијане. Јесте
ли запазили? Јесте ли приметили да нема значаја што је одмерени Дедалус
преживео? Мит данас признаје промашеног летача, крилатог Икаруса, само њега.
Добри занатлија Дедалус је заборављен. Занемарен неправедно, но без призива. А
знате ли зашто, Губелкијане? Ја мислим зато, што је, онако трезвен и научно
бојажљив, признао једну туђу, натурену границу, што се слепо и ропски држао
унутрашњости круга који нам је одређен, што је изневерио и проиграо шансу да из
њега изађе, што је показао да је исувише мало човек, да би био бог. Размислите
о томе, има у тој проклетој легенди неког наравоученија“[2]. Пре свог коначног обрачуна са Уметношћу, Губелкијан ће се присетити
поново ових речи, што само потврђује да је ово дело у ствари парабола о
уметнику. Вратићемо се на то – јасно! – али најпре још мало о Икару и Дедалу.
Као контратежу, или можда другачији поглед на мит,
налазимо у Пекићевом опусу и „дедалусовски“ аргумент. Наиме, у „Златном руну“,
које има јасно упориште у миту о Јасону и Аргонаутима, један од носилаца те
аргонаутике, Симеон Мосхополит, размишља: „Али, што онда поштено не признати да
је Јазонова Аргонаутика била трговачка? Да је Јазон на Арго натоварио европску
робу да је у азијској Колхиди за Златно Руно замени, него нам се бајке
приповедају? Те култна национална мисија, те одмазда Велике Мајке, те
неупокојени, вампирски Фриксов дух... Тандара, мандара!... Не, није то у
питању, него неће... неће трговца и занатлију у јуначку причу да пусте, па бог!
Презиру капилосе, трговчиће, торбаре, од којих, у међувремену, живе. Презиру
демиурге-занатлије, и све што руком ради. Цени се само мождана магла. Сократове
умствене доскочице и бесконачна блебетања песника. А поред тога, још само
вијање по стадионима и гимназијумима... Једини који се у то лезилебовићевско
друштво увукао био је стари Дедалус. И зна се зашто. Нипошто као градитељ,
рукотворац, проналазач оноликих корисних оруђа и постројења, него као створитељ
најнеуспелијег од њих: сина Икара. Икар је ту важан. Дедал је само Икаров отац.
Фамилија. Биографски податак. Није важан онај који је Икару крила направио и
летењу га учио, важан је онај који је тај наук презрео. Свеједно што се
стровалио и заувек уништио људски сан о летењу. Као што је важан једино
војсководилац, па ма и све битке изгубио (...)“[3]. У
размишљањима Симеона москопољског Дедал је истински, или макар скривени, јунак
мита, јер својом „трговачком“ смерношћу не дозвољава да га слобода и надменост
заведу и суноврате. А важно нам је знати да су то мисли грнчара, човека који
замишља „земаљски сан Уметности да говори истину, али да због ње не буде
позивана“, и „сан сваког великог Уметника: да разара и убија, али да сâм, при
томе, остане неповређен и жив“[4]
док се турска казнена експедиција приближава његовом Москопољу.
Толико пута је поменуто да се високомодернисти – и
Пекић међу њима – враћају миту. И заиста, не ради се само номинално о миту о
Икару. Декор, да га тако назовемо, митски је. Простор на којем се радња
одиграва сведен је на јајолику ледену дворану (Губелкијан ће је неколико пута
оправдано назвати „арена“) на којој ће Икар изводити своје плесове, што је чини
сличној митском простору по својој затворености, дисконтинуираности и
одређености. Небо је замењено ледом, али сунце-рефлектор свеједнако стоји изнад
арене. Дистинкција, коју Пекић уводи у односу на митску радњу, јесте да се
јунак, Икар, у овом случају не бори са одређеном спољашњом силом, већ са самим
собом. Конкретно: уметничком таштином. Хелијеве кочије које он жели да прескочи
истовремено су и последња препрека к савршенству. О самом епилогу те
представе Губелкијан каже: „Мој Икарус, међутим, не би потонуо. (Икарус мојих
родитеља је, наравно, тонуо, али он је имао само да понови древну причу, а
не да њоме данашњим људима нешто поручи)“[5]. Шта
је то ново Икарус Губелкијанoв имао да поручи? Поред тежње к савршенству плесачке уметности, Икар је
желео да у митску причу о Паду утка и елементе субверзивне за нацистичку
окупацију. „Будући да је он био Минојев заточеник, и да је својим ропством
илустровао понижавајући положај једног народа под непријатељском окупацијом,
мој би Икарус, иако лишен крила и већ прежаљен, нашао снаге да се поново вине у
ваздух и да се у неограниченој слободи, у слободи коју сам за своје суграђане
захтевао, одржава само уз помоћ своје несаломљиве воље“[6].
Два узастопна, необјашњива пада на тртицу током великог наступа учиниће
крај овој племенитој тежњи плесача, и од Икара Губелкијана, европског првака у
уметничком клизању, сина Арама и Деборе Губелкијан, врхунског клизачког пара,
направиће комедијанта за увесељавање широких маса измотавањима и падовима.
Питање које се пред нама поставља јесте колико је сâм
Губелкијан крив за своје стање. Наиме, он никада није одбио захтев Протектора
Арнима фон Саксендорфа да публици да „смех наш насушни“, иако га није ни
прихватио. Да ли зато можемо само одмахнути главом и рећи да Губелкијан није
прави уметник, прави летач, јер је дозволио да га потенцијална опасност одврати
од узвишених, грациозних висина његове плесне уметности? Не заборавимо и то да
Губелкијан све време отворено показује своје гађење према ситуацији у којој се
нашао, али када плеше или замишља свој наступ, он увек са озбиљношћу приступа
сваком његовом детаљу у домену идејне и техничке изводљивости, колико год тај
наступ комичан био (што би била одлика истинског уметника). Вратимо ли се на
предложак ове новеле, миту, видећемо да нас је Пекић увелико удаљио од
првобитне приче, од понављања радње. Митски Икаров Пад постао је изведба
која је од првобитног „Икаровог лета“ преименована у „Икаров пад“. Са нагласком
на физички бол тог пада.
Овде ћемо направити рез и нећемо се даље
упуштати у судбину Икара Губелкијана, изузев што ћемо рећи да је његов последњи
наступ био покушај испуњења првобитног циља зацртаног „Икаровим летом“. Рецимо
још нешто о Пекићевом односу према миту, према небу. Као један од најупорнијих
и најпедантнијих тумача материјалистичке цивилизације у окриљу историјске
дијалектике, Пекићево митско небо је у потпуности спуштено на земљу, међу људе.
Па ипак, Икар Губелкијан је летач колико и клизач на леду. (Уосталом, зар се
лед већ елементарно не састоји од воде и ваздуха?) Наћи ћемо и крила код
Пекића (која се гледаоцима привиђају приликом Губелкијанових префињених скокова
и савршених покрета), наћи ћемо и лебдење; наћи ћемо код Пекића левитацију,
успење и суновраћење; али сва су она сабрана у изабранику приче, у позиву који
се препознаје као уметнички. Лет Губелкијанов стално је уздизање и падање,
покушај да се вине и неумитно падање. Када је Станислав Краков, негде око
године Пекићевог рођења, написао изузетну причу-репортажу „Лет маште и гвоздених крила“, поставио је питање које обухвата много више него
у свом првобитном значењу. За Кракова се питање:
„Да ли ће лет мисли сустићи лет механичких крила, која су већ запловила у
бескрај“[7] односило на утакмицу
између песничке имагинације и технолошког напретка. Код Пекића, ова синтагма из
наслова биће антрополошка клацкалица коју ће човек – углавном појединац –
непрестано морати да одржава у равнотежи како би обезбедио свој опстанак. То је
загледаност у небо, она кантовска.
[1] С
разлогом не кажем о првом летачу јер
сматрам да ако би се и повела полемика ко је први замахнуо
крилима залепљеним воском,
да би то сигурно био Дедал, као отац који проверава свој несигурни патент на
себи пре него што ће га дати сину.
[2] Борислав Пекић, Успење
и суноврат Икара Губелкијана/ Одбрана
и последњи дани, Лагуна, Београд, 2013, стр. 58.
[3] Борислав Пекић, Златно
руно I, Дерета, Београд, 1978, стр. 360.
[4] Исто, стр. 373-374.
[5] Борислав Пекић, Успење
и суноврат Икара Губелкијана, стр. 27 (курзив В.Ш)
[6] Исто.
