(Поводом лика
Бога у причи Воз Зорана Живковића)
Увод
Човек је парадоксално биће, и као да ништа од оног што је за њега
иманентно везано није немогућно. Ако за човеково тело постоје препреке у виду
природних закона, човекова имагинација ће их лако превазићи. Можда ће их
превазићи и неке тајанствене силе и тако избрисати границу између реалног и
фантастичног. Све религије света, од памтивека, препуне су прича о прошлим и
будућим фантастичним догађајима и бићима. Оно што је за једног човека истинито
и реално, не мора да буде и за другог. Ту смо у домену слободне воље која
остварује своју суштину управо по томе што одбија да буде условљена логиком и
искуственим чињеницама које су логичне. Слобода је онтолошки израз личности,
тј. субјекта, те је она нужно „субјективна“. Суд укуса, онај којим просуђујемо
естетску вредност неког дела, такође је субјективан, али – како је рекао Кант − има и опште важење. То
нас, између осталог, обавезује да без обзира на разноликост појавних облика
уметничких дела просуђујемо њихову вредност на основу форме, која не подлеже случајностима оног што је искуствено. Чак и
када је моћ разума, ствараочева или читаочева, готово „извргнута руглу“,
некакав вредносни компас нам је потребан. Тако је и у случају тзв. фантастичне књижевности.
Фантастично!
Цветан Тодоров одређује фантастично на когнитивној релацији субјект-објект истичући
доминантне психолошке квалитете: „Фантастично, то је
неодлучност што је осећа биће које зна само за законе природе када се нађе пред
наоко натрпиродним догађајем“. (Увод у
фантастичну књижевност, стр. 27) Без обзира на могућна оспоравања, за нас
је овде битно да се пронађе упоришна тачка као нешто реално, објективно, и у
погледу суштинских особености константно – да би се у односу на њу могло
промишљати оно што је стварно и оно што је имагиарно, а да би се потом, тек на
темељу тога, могло говорити о естетској вредности књижевног дела у оквирима
жанра фантастике. Уколико, респектујући Канта, и из његове формалистичке
естетике изнедрену школу формализма, прихватимо да се естетски доживљај
конституише на плану форме дела, онда нам је јасно зашто постоји став како је
књижевност, уопште, фантастична (Борхес).
Разум, као незаобилазни чинилац уметничког дела и његове рецепције − и
речи, од којих је књижевност саткана, и које не могу никада у потпуности да
изгубе своју референцијалност (све и да је у питању Малармеова поезија) − они, дакле, заједно, одређују полазиште,
пишчево, а потом и читаочево. Свет, оно споља, јесте порпиште фантастичног. „Са
фантастиком стожер нашег виђења света више није неумитно везан за само једну
тачку.“ (Паукова политика, стр. 234) Бачени
у бескрајни, недокучиви свет, у коме се не назире ниједно метафизичко упориште,
писац и читалац заједно са ликовима који између њих посредују, позвани су да
„играју по правилима фантастичног“. „Најпре, текст треба да примора читаоца да
свет књижевних ликова посматра као свет живих људи и буде неодлучан између природног
и натприродног објашњења догађаја о којим се говори. Затим, ту неодлучност исто
тако може осећати неки од ликова; на тај начин је улога читаоца, да тако
кажемо, поверена неком лику, а у исто време неодлучност је представљена, она
постаје једна од тема дела; у случају наивног читања, стварни читалац
поистовећује се са ликом. Најзад, важно је да читалац заузме одређен став према
тексту: он ће једнако одбацити алегоријско
тумачење као и песничко.“ (Увод у фантастичну књижевност, стр. 34)
За разлику од оваквог тумачења фантастичног, које се конституише као
дијаметрално у односу на оно „реалистичко“, Сава Дамјанов предлаже дубље и
савременије поимање у ком се отварају нови симболички слојеви: „ (...)
фантастичку литерарну праксу ваља одредити пре свега на нивоу саме текстуре као
особени тип књижевног писма“. (Вртови
нестварног, стр. 35) Дамјанов прихвата тумачење Јовице Аћина које се, пак,
заснива на Платоновом појму phantasma или
simulacrum. То
су не-миметичке копије модела, које не поштују парадигматске односе оригинала,
те стварају своје сопствене. Усуђујемo се да додамo: симулакрум
који представља успешан уметнички израз уједно је и остварена естетска идеја.
Бог као најфантастичнија идеја и
праизвор патетике
Борхес је негде рекао како је идеја бога
заправо најфантастичнија идеја коју је људски ум икада замислио. Или, пак,
измислио? Разлика је огромна, онтолошка. Уколико је фантазија духовна моћ која
је заснована на слободи и која трансцендира оно реално, утолико је идеја о богу
један фантазам, а сам бог једно непостојеће биће. Аристотел би се згрозио.
Метафизика каже: Бог, као створитељ света и као непокретни покретач, јесте
управо најстварније могуће биће, чиста актуелност и савршенство свих
савршенстава. До спознаје ове идеје долази се превазилажењем ограничесности
разума који није у стању да захвати оно што је бесконачно и апсолутно. Безлични
ум рефлектује о безличном богу; хришћанство нам нуди Свету Тројицу као заједницу
слободних личности која пребива у оностраности, али која, на парадоксалан начин,
остварује свој однос са човеком управо у медијуму слободе, која представља
највишу потврду стварности Бога и могућности смисла човековог постојања; разна
паганска виђења божанства предлажу богове најсличније самом човеку, али – да ли
то значи да су они и најближи човеку? Да ли је, уопште, сам човек себи
најближи? Било како било, овакве представе божанства понајвише узбуђују
човекову машту, те су и најчешће предмет (фабула) за фантастичну књижевност. Схема
која следи јесте дидактичко средство помоћу којег се, на упрошћен, школски
начин, указује на три најзначајније парадигме Бога у западној цивилизацији. У
тим оквирима, грубо речено, крећу се и најразличитија сижејна решења када је
реч о лику бога у фантастичној књижевности.
Егзистенцијално питање које ће сваки човек себи да постави, без обзира
на епоху и пондебље у коме је рођен, и независно од своје памети и учености,
јесте питање о смислу живота. Ово питање је најтешње везано за представу о
апсолутном бићу, али се овде не ради ни о каквим „академским“ аспектима те
идеје, већ се, једноставно, све своди на то какав је квалитет односа између тог
бића и човека. Да ли такво биће уопште постоји, да ли је оно, ако постоји,
личност и, ако јесте, да ли нас мрзи, воли, или је равнодушно према нама? Како
да се поставимо према њему а да бисмо били срећни, или бар мало мање несрећни?
Узевши ово у обзир, можемо да закључимо да је душа сваког човека
повезана са његовом интимном представом о апсолутном бићу, или ентитету, или
бар наслућеним смислом живота, и да са том представом она (душа) остварује
једну у највећој мери патетичну спрегу. Свест о свеопштој неумитности смрти је
трагична; свест о сопственој смрти је трагична и патетична – бар за већину
људи.
Будући да не постоји и није постојала ниједна људска заједница која
није била религиозна, идеја о Богу смештена је у најдаљу прошлост. Метафизички,
она претходи и самом свету и човеку. Сижејно обликовање идеје бога у светим
списима изражава колективни збир свих појединачних патетичних душа у оквиру
заједнице, те је оно, зато, и сâмо патетично. Верници би рекли да се сам бог објављује
људима, а богонадахнути људи све то само верно записују и проповедају. За
разлику од овог „сакралног архетипа“, у световној књижевности један од
најчешћих поступака сижејног обликовања идеје бога оствариће се онеобичавањем.
У оквиру дихотомије патетично/иронично, догађаји у вези са богом, па и бог сам,
задобиће, уместо трагичне, фарсичну димензију. Промишљајући различите
стратегије остваривања књижевне фантастике, Јовица Аћин ће у својој Пауковој политици („Фантастика и
књижевност“) указати на Марксово виђење својеврсног понављања у историји, а то
је став да се: „(...) сви велики историјски догађаји и све историјске личности
понављају тако рећи два пута, први пут као трагедија, други пут као фарса“. (Паукова политика, стр. 246) Без сумње,
бог је колико надисторијска, толико и најстарија и најмоћнија историјкса личност
која се „уплиће“ у овоземаљске ствари и кроји судбину, како појединаца, тако и
читавог човечанства.
Лицемерни
садиста прерушен у случајног сапутника?
Сусрет човека са богом лично – у причи Воз Зорана Живковића. Човек је овде виши банкарски саветник,
господин Похотни. Стереотипност његовог имена неће до краја приче бити
оправдана никаквом сатиричном поентом, али ће указати да је, у духу фаталистичког
доживљаја света, човеков карактер непроменљив и судбоносан, па тако и сâмо његово
име обзнањује о каквом карактеру је реч. Банкар, тако, мора да буде
материјалиста и похотљивац. Његова особеност, готово ексцентричност, огледа се
у инсистирању да путује сам, да избегава друштво, па и по цену да закупи цео
купе у возу. Ипак, штедљивост, а можда и шкртост, спречавају га у томе. Са
друге стране, лик бога, или, прецизније − Бога[2],
онеобичен је депатетизацијом, фарсично. Бог из приче је човеколик и умногоме
представља супротност снажном и лепом Зевсу који је, из перспективе савремених
навика у облачењу, необично одевен. Овај Бог је веома тенденциозно приказан као
обичан:
«За господина који је отворио
врата његовог купеа учинило му се у први мах, мада не би тачно умео да објасни
због чега, да мора бити неки пензионисани официр, по свој прилици пуковник. Био
је то онижи човек, још густе, премда проседе косе, негованих бркова и благо
зарумењених образа. Носио је одело класичног кроја које је вешто заклањало
његову нешто наглашенију попуњеност. Бог је ушао, упутио срдачан осмех
господину Похотном и кратко се наклонио. Затим је из левог џепа сакоа извадио
возну карту, осмотрио је, па сео на седиште уз прозор, преко пута господина
Похотног, прекрстивши ноге. Загледао се у свог сапутника без речи, не
престајући да се осмехује».
Писац нам већ наговештава како његов јунак „не би тачно умео да
објасни“ зашто му се нешто чини као такво и такво или, што ће у наставку бити
још важније, зашто не реагује на свој уобичајен начин. Уверени смо да и
фантастична књижевност, будући да је реч о књижевности, мора да има осмишљене
психолошке мотивације. Уколико те мотивације одступају од психолошких
стандарда, што и јесте, неретко, обележје нечег личног и оригиналног, онда на
сижејном плану таква одступања морају имати неки дубљи симболички смисао и
поенту, читалац мора да на том метајезичком плану нарације препозна јасну
пишчеву намеру. Ако то изостане, изостаје и естетска вредност дела – како је то
ингениозно приказао Данило Киш поводом Смрти
господина Голуже Бранимира Шћепановића. Свезнајући приповедач обавештава
нас, дакле, како господин Похотни не зна тачно зашто има такав и такав осећај („из неког
разлога“), или, пак,
зашто неки уобичајени осећај у датој ситуацији изостаје. Свезнајући приповедач
ни сам не зна зашто је то тако, или, пак, неће да нам то открије. Ако је стрела
запета, мора, до краја приче, да буде и одапета, односно, ова необичност мора
да се оствари касније као нека поента. То ће, међутим, изостати.
«Виши саветник није, наравно,
одмах препознао Бога.»
Чини нам се да је овде реч о потпуно сувишној реченици, која, чак,
уноси и извесну конфузију, а која ни у ком случају не доприноси драматизацији
већ поменутог необичног догађаја, а не појачава ни „читаочеву неодлучност“ на којој
инсистира Тодоров. (Како бисте, иначе, препознали бога који би ушао у ваш купе?
Наравно, то је бог у обличју човека, изображен као у паганској митологији или
онај са хришћанских фресака и икона. Зар не бисте помислили да је реч о неком
чудаку или глумцу који није стигао или хтео, из ко зна којих разлога, да скине
костим? Подразумева се да је нормално (не-фантастично) да човек не препозна
бога у таквој ситуацији. Сасвим су друге околности ако се над вашом главом
проломи небо и ви на њему угледате некакав брадати лик окупан волшебном белом
светлошћу, који вам се обраћа громким гласом. (Мада, чак и тада то не мора да
буде бог.) Затим, у чему је смисао речи „одмах“ у поменутој реченици?
Испоставља се да ни након првих неколико секунди сусрета Похотни није у
„пензионисаном официру“ препознао Бога. Разумљиво – по каквим би то чудима неко,
свеједно да ли касније или одмах, препознао некога као Бога, а не, рецимо, као
ђавола, чаробњака, хипнотизера, илузионисту (...) ? Бог ће се, касније, сам
представити – као Бог. Ми, читаоци, по речима овде свезнајућег приповедача већ
знамо (објективно) да је на непредвиђеној станици ушао нико други до сам бог. Лишени
смо тешког задатка да га препознајемо, свеједно да ли касније или, што је још
теже (фантастичније) „одмах“. Али, тек сад наступају пишчеве сумњиве психолошке
мотивације:
«Да су околности биле другачије,
овакво држање веома би озлоједило господина Похотног. Сматрао би га за
неуљудно, па чак и дрско. Уистину, на шта то личи упиљити се у некога кога
уопште не познајете, па се још и тако кезити. Када је помишљао на то да купи
карте за цео купе, имао је у виду понајпре непријатности ове врсте. Људи умеју
да се понашају крајње непристојно, чак и у првом разреду. Сада га, међутим, из
неког разлога, зурење овог незнанца није разгневило. Баш напротив, могло би се
рећи. Протумачио га је као сасвим прихватљив позив на разговор којим би се
прекратило једнолично путовање. Шта, уосталом, може бити рђаво у ћаскању два
углађена господина сличних година, које је случај упутио на то да извесно време
проведу заједно на истом месту? Зар треба да ћуте до стизања на одредиште само
због тога што нису формално представљени један другоме? Нипошто. Не сме се
робовати крутим друштвеним нормама».
Није нам јасно на какав то начин писац сагледава „околности“ сусрета
два човека у купеу (не заборавимо, Бог нити је препознат као такав, нити се још
представио). Околности су савим уобичајене и Похотни би требало да реагује у
складу са својим карактером ексцентрика који се до малопре преиспитивао у вези
са закупом целог купеа, а преиспитивао се управо како не би ни дошло до овакве,
да поновимо, сасвим обичне ситуације. Закључујемо, дакле, да би Похотни (можда)
у некаквој другачијој (необичној) ситуацији реаговао у складу са својим
карактером (?!). У овој, обичној ситуацији, „из неког
разлога“, он је спреман за ћаскање, па ће да занемари не само „круте друштвене
норме“, већ и сопствене навике. С обзиром на то да ми, читаоци, „од првог
вагона“ овог „Воза“ знамо да преко пута господина Похотног седи Бог, могли
бисмо ову збуњујућу психолошку мотивацију да протумачимо као некакво парапсихолошко,
можда и натприродно, дејство Бога на психу Похотног, банкара. С обзиром на то
да ће Бог Похотном касније да избрише сећање на овај сусрет, ово се чини дубље
повезаним. Ипак, неке битне недоследности у наставку приче ће нас разуверити. (Осим
ако би се свака врста недоследности могла оправдати фантастиком.)
Подсетимо се антологијског Преображаја
Кафкиног. Млад човек претворен (фантастично) у огромну бубашвабу, сасвим
разумљиво (и сижејно мотивисано) слуђен, понаша се испрва као човек пред којим
су свакодневне обавезе. Један бруталан уплив фантастичног довољан је да изазове
лавину гротескног, где се онеобичавајући моменат огледа баш у тој несразмери
између необичног догађаја и вероватних, логичних, психолошких последица које му
следују. Подсетимо се и Аристотелове Поетике: "Са гледишта уметности више важи оно што је вероватно
а немогуће неголи оно што је могуће а невероватно". Чини нам се да
Живковић прекорачује меру „невероватног“. Ево још једне доследности
у недоследности мотивације – након ћаскања о спарном времену и, како ћемо
касније видети, циничне опаске да је људима тешко угодити, господин Похотни
напокон сазнаје ко је његов сапутник:
«Ако је ишта зачудило вишег
саветника, и то само на тренутак, онда је то била једино околност да се баш
нимало није зачудио када је дознао ко му је сапутник. Наједном му се учинило не
само очигледно него и сасвим природно да је пунији, проседи господин у тамном
оделу наспрам њега — Бог. Па да, ко други? Одакле му само помисао да је то
некакав пуковник у пензији? Којешта» .
Ова реакција не само да није уобичајена за ексцентрика Похотног који,
видели смо, не жели крај себе ни обично, предвидљиво друштво, већ је и
неприродна (фантастична?) и за било ког човека уопште. Како бисте
реаговали да вам се неко представи као Бог?
Поверовали бисте му? Па чак и да поверујете (некако, на фантастичан начин) да је пред вама Творац лично, зар бисте након те
надасве необичне спознаје остали мртви-хладни, тек са једном споредном нелагодношћу,
као наш главни јунак:
«Али иако је ово примио
изненађујуће сталожено, господин Похотни ипак се нашао на муци. С Богом је још
мање знао о чему би разговарао него с пензионисаним пуковником. Тек ту није
имао никаква искуства. Било му је, додуше, одмах јасно да би ћаскање овде било
прилично неумесно, али ионако се није показао довољно вешт у томе. Такође је
осећао да ни банкарство некако није права тема, премда се ту одлично сналазио.
Не, морао је да изабере нешто прикладније» ?
Коначно, Похотни почиње да показује бар неке реакције које су у складу са
његовим карактером недружељубивог ексцентрика, те не зна о чему да прича са
Богом. Јер, таман се, како то духовито напомиње писац, припремио да разговара
са нимало чудним „пензионисаним пуковником“.
И, коначно, једна обична људска психолошка реакција и дубља емоција од већ
поменутог несналажења у комуникацији са Богом Лично, коначно мало људског
страха и патетике:
«Јесам
ли ја мртав?» упита он помало снебивљиво, коначно пустивши сапутникову руку.
«Мртви? Не, зашто мислите да сте мртви?»
«Па, веровао сам да се с вама може срести
једино после смрти. Тако се бар прича.»
«Причају се разне ствари. Не смете свему веровати. Ја се са сваким човеком сретнем најпре једном за живота.»
«Причају се разне ствари. Не смете свему веровати. Ја се са сваким човеком сретнем најпре једном за живота.»
«Нисам то знао.»
Бог је, бог би га знао какав, чудан,
ваљда, па у свом свезнању не зна да је то питање и та стрепња за властити живот
најнормалнија људска реакција, па макар цео контекст био психолошки
немотивисан, или, пак, фантастичан. (Могућно
је и то да је Бог изузетно циничан. Један детаљ из раније цитираног текста
запао нам је за око: Бог је из левог
џепа извадио возну карту. Да ли се писац овде ослања на традицијску симболику
левог у западноевропској култури [лево = зло]? Уколико је тако, онда његова
интенција јесте да бога прикаже подлим циником. Али, чињеница да Бог вади карту
из левог а не из десног џепа сувише је банална да би била схваћена као поступак
карактеризације лика посредством његовог делања.) Као што читамо и видимо: ем
се у свету ове приче „причају разне ствари“, ем се Бог
тајанствено сусреће са људима којима је то посве нормално. Све је дозвољено. Да
ли је то последица жанра књижевне
фантастике или пишчеве невештине и претенциозности?
У наставку приче, као у чувеној Зони
сумрака, господин Похотни сазнаје разне необичне ствари, што је сасвим
логично с обзиром на то да је реч о фантастичном догађају у оквирима књижевне фантастике (шта год то
значило). Великодушни и праведни Бог спреман је да сваком човеку одговори на
једно питање и да тако, како он сматра, изврши некакву надокнаду ускраћеним
људским бићима. Похотни, неоптерећен метафизиком и мистиком, поставља питање у
вези са оним што га тренутно, а и иначе, мучи – наравно, и крајње предвидљиво −
банкаркси послови. Добија одговор који га обрадује. Бог, свакако, није ђаво, те
не тражи никакву надокнаду за своју божанску великодушност. Али (!), све ово
мора остати тајна и зато је Бог приморан да људима након сусрета избрише сећање
на тај догађај. Зашто?!? У причи не постоји никакво „доктринарно“ објашњење.
Можда зато што би људи, кад би било општепознато да се Бог са свима сусреће и
одгвовара на неко круцијално питање, тај сусрет са њим примили као сасвим
извесну и очекивану чињеницу, у смислу „Е, коначно да се сретнемо, Боже“ − управо
као и господин Похотни малопре, у свету ове приче у ком се, како видимо, не зна
за сусрете Бога са људима. Нема логике – све је фантастика! Кулминацију овог бизарног сусрета и дијалога
препознајемо у јасној намери Бога да господину Похотном саопшти и оно што га
овај уоште није питао. А то је оно што ниједан нормалан човек не би желео да
зна. Али, шта значи бити „нормалан“ у овој причи? Бог, наиме, саопштава
Похотном да ће у року од годину и по дана овај извршити самоубиство и да не
постоји никакав начин да се то спречи. Следи природна људска реакција:
«Виши саветник принесе марамицу
устима и дрхтавим покретима обриса рубове усана» .
Али зашто је сада реакција главног јунака остала у оквирима недоречене
науке зване психологија? Зашто се он, рецимо, не чуди како га ова спознаја о
скорој смрти уопште не потреса, као што се до малопре није зачудио над чињеницом
да му се представио Бог лично? Зато, ваљда, да бисмо саосећали са њим јадним, или
да бисмо осудили перверзног и лицемерног Бога који ће, правдајући се да није ђаво,
Похотног анестезирати од последица бола горке спознаје тиме што ће му избрисати
памћење. И успут остати тајанствен! Како елегантно! Једним ударцем две муве! У
стилу Великог Бога! Фантастично!
«Збогом, господине Похотни. Било
ми је задовољство.»
Овако се Бог поздравио при крају приче са нашим главним јунаком –
забезекнутим, уплашеним и слуђеним. Пре него што ће поптуно и неповратно да
заборави овај фантастични сусрет, Похотни је доживео огроман стрес, и то на задовољство Бога, како вели писац. Ми
ћемо, у оквирима варљиве психологије, окарактерисати задовољство над туђим
мукама као садизам. Или је, пак, Бог (а кроз свевидећег приповедача) само
употребио учтиву фразу? Можда Бог и није свестан последица својих поступака?
Антропоморфни богови далеко су од савршенства, али идеја о несвесном Богу је
исувише фантастична чак и за једну фантастичну причу из двадесетпрвог века.
Када би нам само Бог, или свезнајући приповедач, дали некакав коментар, некакав
метајезички миг, на основу кога бисмо јасно увидели како је Бог
итекако свестан фарсе коју приређује и душевног бола који наноси, ми бисмо
готово на својој кожи осетили сурову поенту приче: човек је привидно слободан, он
је роб свог караткера и имена, никакво просветљујуће знање саопштено непосредно
из божјих уста није за човека спасоносно, бог се поиграва човеком, пагански, из
досаде и са бедним квазиморалистичким оправдањем. Истина, како би рекао Бабељ,
тачка стављена на право место погађа читаоца дубље него железо заривено у срце,
али ту је реч о сугестивним прећуткивањима која траже активно читаочево
удубљивање у замршену логику стварности и у дубине људске душе. У „Возу“ је реч
о превидима и конфузији.
И, ево, на крају приче све се враћа „у нормалу“: Бог излази на
непредвиђеној станици, сличној оној, ваљда, на којој је и ушао, а господин
банкар враћа се своме штиву и размишља – о чему би другом до о банкарским
пословима који му предстоје. Да којим случајем господин Похотни није имао
среће, и да се у овом фантастичном свету сусрео са Ђаволом уместо са Богом, не
би, несвестан, уживао у благодети заборава, те би остао да живи паћенички са
сазнањем, као Едип, о свом трагичном крају. Овако – ником ништа! Можда би само
нека софистицирана медицинска технологија могла да региструје извесно оштећење његовог
нервног система као последицу сусрета са тајанственим и праведним Богом... И то
би за неодлучног читаоца био нови и
необориви емпиријски доказ да све то није био сан и да је фантастичан догађај у
ствари реалан, као и то и да је могуће писати фантастичну књижевност без доследних
психолошких мотивација.
Закључак
Упркос бројним, надамо се аргументованим, оспоравањима која су упућена
Тодорову, нама се чини битним његово већ поменуто одређење фантастичног, где се инсистира на тексту који приморава читаоца да
свет књижевних ликова посматра као свет „живих људи“. Ова синтагма „живи људи“
за нас не значи ништа друго него поштвоање психолошких мотивација – ма колико
оне биле сложене, необичне и ма колико нам оне деловале као нестварне и фантастичне. Јер, како истиче Јовица
Аћин поводом Сартра: један једини фантастични предмет је човек!
Изазов за пишчеву оригиналност јесте, свакако, да на нов начин прикаже бога.
Али и сам бог, први узрок свег постојања, онтолошки различит од свега
створеног, јесте у књижевности, нужно, тек једна персонификација. Зато и он,
као и сви други ликови, реални или фантастични, подлеже суптилним и делимично нејасним
законима психолошке мотивације и парадоксу човекове слободне воље. Да ли је
Живковић хтео да нам представи Бога баш онаквим какав је представљен у причи?
Какав год да Бог „испадне“, ми смо готово дужни да сматрамо да је то и била
пишчева намера. Тако ствари стоје и са овим богом у лику пензионисаног путника
са саркастичним смислом за црни хумор:
«Није лако смислити право питање
које би се поставило Богу.»
«Знам. Али, ако је то нека утеха, такође није лако, као што смо већ закључили, удовољити људима» .
«Знам. Али, ако је то нека утеха, такође није лако, као што смо већ закључили, удовољити људима» .
Сто људи – сто ћуди. Нема утехе, само блажени заборав и незнање, и
измиреност са судбином која би, у овој причи, морала да буде управо − Божја
воља. Похотном не би помогло ни то да се досетио тог фамозног „правог“
питања, јер је, видели смо, праведни Бог
био решен да му пошто-пото саопшти време и околности његове скорашње смрти. И,
тако: Бог се мало поиграо обичним смртником, мало је умирио своју савест јер
је, ето, људе створио привидно слободне и осудио их на вечну ускраћеност. Није
битно то што се накратко садистички иживљавао („у рукавицама“, боговски!) над
грешним и похотним човеком – овај ће и овако скончати по реду судбине, односно,
Божје воље.
Како већ рекосмо, нисмо баш сигурни да је аутор желео да његов бог буде
баш овакав (ђаво би, наравно, био далеко суровији и, по свему судећи, искренији
у својим намерама). Уколико то јесте била намера пишчева, ми онда очекујемо да,
по Бабељовом „рецепту“ за прозу (уверени да се то односи и на жанр фантастике),
доживимо дело „набијено генијем, самилошћу и страшћу“. Или бар дело снажније и
дубље прожето црним хумором. Овде, од поменутог, много тога недостаје.
Уверени смо да ће, без обзира на жанровску опредељеност, свако садашње
и будуће прозно књижевно дело имати вредност у овим оквирима, као што, рецимо,
од будуће поезије очекујемо да поседује ритам. Неки нови, нечувени облик ритма,
али ипак –ритам! Уверени смо, такође, и да ови поетички оквири ни у ком случају
не спутавају оно што Јовица Аћин именује као „револуционарне жеље за
ослобађањем потиснутих и немишљених идеја књижевности“. (Паукова политика, стр. 241)
[1] Аутор схеме: Дамир Малешев, савремени српски
песник и професор филозофије. Схема је преузета из средњошколске скрипте.
[2] Именицу „бог” у овом раду писаћемо
великим почетним словом уколико је реч о књижевном лику – Богу – у причи коју анализирамо;
у другим случајевима, о богу схваћеном у духу монотеизма.
РЕЗ, Број 4, 2016.