Растко Лончар: Улоге тумачио...

(Љубиша Бачић, Стена гологлава, 1985; 2009)


Сфинга је пролазницима постављала питање – ко то хода ујутро на четири, у подне на две, а увече на три ноге?   
Један од најстаријих песника-почетника које познаје српска књижевност (прву збирку издаје са 62 године!) – а уз то шансоњер, глумац, глас многих „цртаних“ јунака, новинар, драмски писац и преводилац поезије – Љубиша Бачић, у својој је, крајње уникатној, песничкој творевини насловљеној „Стена гологлава“ (за коју је добио награду „Милош Црњански“), изместио перспективу загонетке, и радије поставио питање како изгледа човекова перцепција (и рецепција) живота у три различите животне доби, те у каквој су спрези његов разум и динамика кретања у простору условљеном годинама, а на примеру посматрања традиционалног живота југоисточне Србије. 
Борислав Михајловић Михиз у предговору књиге тематизује, пре свега, Старца Љубише Бачића, дивећи се конструкцији његовог карактера, његовој смирености и апсолутном одсуству страха пред надолазећом и неминовном смрћу, али не обраћа већу пажњу на присуство елемената традиционалне културе, дечије занесености и младалачке аутодеструктивности, као и дијалектичке игре обиља и немаштине које условљавају, односно, које доводе до јединствених поимања оностраног и овостраног.
Збирка подељена у пет циклуса, са својеврсним програмским прелудијумом у виду ненасловљене песме, одаје снажан конструктивистички, зналачки приступ изградњи једне сложене поетске мисли. Једна од њених важнијих карактеристика свакако јесте дијалекатски говор Сокобање и планине Озрен, са обавезним прозодијским обележјима, која овим поетским нотама дају музичко богатство, и које би без њих сигурно изостало. Регионализам у језику подразумева и одређену пропратну мелодичност, коју је Бачић представљао, најчешће, асиметричним десетерцем, као и (у знатно мањој мери, додуше) симетричним осмерцима и дванаестерцима. Из перспектива актера и посматрача, Љубиша Бачић слика простор парадоксалне оазе: материјално сиромашне, али у којој је духовног у изобиљу.
Ненасловљена песма са почетка збирке може послужити као њен програм, са својим освртом на младост. У њој је, на неки начин, дата еволуција Бачићевог човека: рипај, водо, како дете босо / по јаруге с камен на каменче. / Еј, младости, посркана росо![1] Од посркане росе, из скакања по камењу у јаругама, које детињству делује као једини пут, следи спознање беспућа, најављује долазак ме'анске туге, како касније каже сам песник: Зору око за невесту проси. / Глава врућа, а чаша студена.[2] Младост постаје оглодани ђем и попивена крчма, а свој најдраматичнији трен доживљава када драга одлази са другим, када се схвата да се ђемови не могу прегристи, да се коњанику и косцу Животу мора повиновати и поћи, донекле, наметнутим путем: Кротко срце мираз у девòјке, / чесна кућа а колено старо.[3] Заснивање породице се овде може узети као крај младости, над којом остаје само сећање: Крв момачка ки ракѝја стара, / испод бога небо да украде, / с ђавола пијàнку уговара. / Еј, младости, кудѐ ми остàде![4] Снага се перципира као главно дистинктивно обележје младости, а разборитост – наступајуће старости. Управо, позиција из које се лирски субјект обраћа, сведочи о могућности сагледавања и, са једне стране, давања критичког суда о свом понашању (Еј, младости, моа луда главо!), али исто тако, о постојању жалости за свим предностима (и манама) младићства, пре свега – несталом снагом.
Први циклус, насловљен Мој животе, полако уводи у волшебно село, место на ком ће се, кроз ретроспективу, одвијати егзистенцијална драма: Еј-га село на вр' ону чуку / неприступно лисици и вуку![5] Човек се креће ка свом селу, у њему је снага коју вода крепи, снага која би камен да фрљи, / да угаси небеско вѝдело.[6] У селу се, како године пролазе, могу догодити дванаестерачки Берићети[7], где се све прелива, све мушко рађа, све гране претежу од плода, или, опет, убоге, осмерачке, шкрте Злегодине, када гладују очи у дечѝце.[8] У таквим годинама, на које се надовезује песма Ископ, и вукови беже, јер неће зверка куде нема људи.[9] Зле године изазивају пустош, настаје тишина и само се смењују ноћ и дан, рађа се једна пост-апокалиптична атмосфера, када песник пита Руку заповедну, што потире врвину човѐшку? Тада он остаје сам пред Силом чије законе не разуме, чију дијалектику берићета и злих година не схвата, и може пред њом или да се уклони и повинује се њеној вољи, или да је, копнећи, куне. Бачићев старац ће, била година богата или убога, увек сачекивати намерника, увек ће се порадовати госту, са осећањем свеједности да л' је крвник ил' се гости, да ли би да присмочи ил' да коље,[10] што се повезује са традиционалним поимањем госта као наговеститеља, као изасланика божанства, носиоца судбоносног, ма какво оно било. Постоје у песми Божјастолица одређени стихови који говоре о измењеној перцепцији сопственог битисања. Примера ради: некоме би планине где живе људи и вукови изгледале застрашујуће, али овде се оне разумеју другачије: Ниско нам је небо, ближи смо до бога.[11] Страх од смрти не постоји – или је нестао, у дугом сазревању – што слутимо када старац изрекне: Час потоњи чека чим се човек роди / дигод је колевка туј се и гроб копа.[12] Своје дане он проводи умерено, слави ђенерала Жућу, који отера Швабе све до Саву / како стоку из туђу ливàду.[13] Одиста, тешко да се може наћи стих који би сликовитије (и духовитије) сажео читаву војну кампању војводе Мишића. Након тога - старац, у песми посвећеној Б. М. Михизу, умире.
Донекле неочекиване, долазе четири песме о неподношљивој тескоби коју младост осећа, као да се ретроспективно Бачић пребацује у оно из чега је гостољубиви старац настао: из станковићевског, миткетовског дерта и карасевдаха, из песме и меане, из туге која гуши речи. Меанасе, просто, прелива једним аутентичним, ендемичним, српским сплином: како барјак песма се повија, / развесели, па стужи, па смукне, / источи се ки мека ракѝја.[14] Примећује се како се мења доживљавање песме како време одмиче, како се снага претвара у немоћ: Крџа гуши, придавила џибра: / не мож' човек муку да изрѐкне, / растура се, ништа га не прибра, / док се сам у себе не стрмекне.[15] Песма, из весеља, прераста у бесно псето; наздравља се Богу, а призива репати. Сикће душа ки змија у пламен / нема кудѐ од себе да бега.[16] Где, дакле, побећи од тешкоће постојања, где побећи од себе сама? У псовку: У мајчину и живот, јебà га! можда? Зар је највећи отпор и знак протеста који човек може да покаже у – псовци?
Амбивалентан однос према егзистенцији најбоље је видљив у песми по којој циклус носи име. По својој језгровитости, по својој музикалности, по својој трагичности, по својој сликовитости, она се може сврстати међу најбоље изданке српске поезије друге половине ХХ века. Шта да чувам, ошта да се браним, / никуд пошô, одникуд да стигнем.[17] Од живота се не може побећи, са њим се не може остати: Чељуст разби, трновѝта пашо, / а ја тебе укова у звезде,[18]са једним индиректним надовезивањем на Меану када се каже: Смукну уста кад имам да рекнем, / другог слушам а себе не чỳјем, / а да молим - не умѐм да клекнем, / но век људски стојећки векỳјем.[19] Управо у том исказу, где се одбија клецање, показује се сва снага човека који хода на две ноге, који је престао да пузи, а који још није толико сломљен да мора да се ослања на штап. Парадоксалност, која кулминира у стиху ти ме уби, а ја живим тебе! клизне ка свом помирљивом декрешенду у закључној реченици: мој животе, тебе једнòг имам.[20]
Одјеци бурног живота слуте се још само у кошмарним, растковским сновима, пуним (ауто)деструктивне енергије, са мислима које желе да битисање људско презру: Шта ћу мртав, кад жив у ад горим! / На бога сам готов да насрнем, / у пра' земни закон му обòрим, / дан да смркнем, земљу да преврнем. / Што ме роди, мајко, дуг да платим! / Дивља жеља утробу распѝње, / родитељу живот да прекратим / и огњиште ископам очѝње.[21] У сну се, дакле, реализује оно што се на јави не сме да помисли, оно што се не изговара, што санкционише чврсто утемељени патријархални систем, са животним простором између огњишта и њиве или винограда. Оцеубиство као потенцијално разрешење социјално-економске потчињености, али истовремено – и нова санкција. Може се, сходно томе, извести како је младост човека Љубише Бачића била обележена снажним спутавањем нагона и жеља. Циклус завршава песмом Трајко, у којој пева биографију сиромашног сељака, коме је име наденуто управо ради заштите од урока, те додаје како су му, против зле коби, везивани конци око ушију и позиване врачаре. На крају, пита се Бачић, да ли због враџбина, да ли је Бог тако желео, тек, Трајко и дан-данас траје.[22]
Други циклус, насловљен Има место, говори о паралелном постојању једног другог, чаробног, простора митолошког и фантастичног, који не зависи од материјалног, већ од духовног делања човековог, пажљиво проткан древним веровањима и легендама, која данас остају забележена тек као антрополошки куриозитети. Тако, у Ђаволу поточару, тече помало шаљива прича о воденичару (воденица као хтонски простор) којег ђаво зна некада да узјаши, или са њим да се слатко разговара.[23]Вучје кумче говори о мајци са новорођенчетом, које даје да га носе Непоменику у планину, да види да ли му кумче одговара,[24] што се свакако надовезује на песму Трајко, подсећајући на веровање по ком је вук заштитник од злих сила. Па ипак, магија некада не успева: дете Живојин (из истоимене песме), упркос симболичном имену, умире док је још мало: змиче му на очи легло, а соко долази да га отпрати  у нѐвиде, у т'мнину.[25] Као да није била довољна сама трагедија коју носи прерана смрт младог бића, песник му је наденуо име које просто зрачи очајном жељом родитеља да му спасу живот. Бачић прича и о изолованом месту, у песми по којој циклус носи име, где се опет јавља присуство воде, иако траве нема; где бремените жене рађају јарце и даве их у црној води. Туда не леће тица, већ само бдије баба-зломѝслица / и над воду баје и нарѝче.[26] Важно је споменути и моменат који се јавља у песми Мишја субота, чији је наратор деда који о обичајима везаним за ово народно веровање говори свом унуку: он слуша и верује оно што му деда прича. То је тренутак када се увиђа значај вербалног преношења, без којег читав један универзум страда када о њему престане да се говори, о њему да се машта и слути, од њега да се страхује.
Михољско лето, средишњи циклус, као својеврстан зенит човечијег, али и живљења природе, када се преплиће умирање са животним, представља доба зрелости. То је доба Подневице (симболичан назив, нарочито ако се обрати пажња на, насловом сугерисани, положај сунца), када старац гледа момка који скаче са стене на стену, и констатује: Пусто момче, не гледа куд гази, / иде дете, живот му пролàзи.[27] Старац га не прекорева, што оставља места помисли да је и он сам поступао исто када је још почињао да хода, место на четири – на две ноге. Довољно је мудар да увиди да су њих двојица само на различитим положајима једног истог круга. То је тренутак када, у песми по којој је циклус насловљен (а коју посвећује свом пријатељу, глумцу Бранку Вујовићу, Бардолфу, како га назива у својим сећањима[28]), констатује: све ми даде, све узе животе. / Ди је гробље, туј ми и колевка.[29] Још једном, дакле, потенцирање заокружености живота, који је у тренутку када је дариван почетком, дариван и крајем, те присећање на то да сваки дар има и свој антипод, сваки берићет и своју злу годину, сваки преживели Трајко и једног преминулог Живојина. У Михољском лету, посебно звучање има стих пролетѐло што имàло крила, са тако једноставно изреченом трагичношћу пролазности: све што може да се креће – отићи ће, проћи, нестати.[30] У Дуњама, у убогој чатмари, уз плодове јесени на орману, тио трају старци, не вѝде, не чỳју, / само с оне дуње полако жутỳју. А напољу? Јесен како дукат златна, / свадбарско весеље, дарỳју се платна. Старци живе управо у простору који осликава њихово физичко стање, и они су убоги, с'м што се не сруше, жутују са дуњама, док напољу, на другој страни исте животне кружнице, двоје младих полазе да граде свој дом који ће, такође, једном оронути са њима у њему.[31] У исти мах приказује Бачић и почетак и крај живота у брачној заједници који, иако приказан у контрастима, одише благошћу дуња и достојанством прихватања пролазности, са оном специфичном помиреношћу сажетом у реч: беше. Управо тако насловљена песма, најкраћа у читавој збирци, тек један, изузетно енергичан катрен, без нарације, у тезама је презентован живот: Траво некòшена, / девòјко непрòшена, / долàмо изнòшена, / снаго потрòшена.[32] Циклус Бачић закључује песмом Бреме, где поново формулише парадокс људског постојања, са прилично сликовитом представом пролазности: Дани људски, посејано семе / да изникне дрво понад гроба, / како гладна тица гракће време / из очѝју звезде да позòба.[33]
Остарели човек Љубише Бачића има могућност још само Чекања, што је наслов претпоследњег циклуса. На кућу му пада врана која не одлази, што је јасан знак да је она по њега дошла.[34] Свестан да се крај ближи, он говори: што ће бидне нек се збуде / оштро али кратко.[35] То је тренутак када је проминули живот попут сна, када Усуд долази да побере своје. Још једном се, тада, старац враћа на своје најраније дане, проведене у Колевци: Ја сам моа позобàо лета / како певац зрње по буњиште. / Што изгоре од овога света, / с'г је само суро пепелиште.[36] Жала нема: од колевке, крај које је одмах ископан гроб, приближава се овом потоњем, достојанствено, без очајничке, или чак хистеричне жеље да се макар и за дан продужи бивствовање. Зазива се: дођи смрти, узрело је жито,[37] чиме се индиректно илуструје смрт као косац, усуд као берач. Одлази се на гробље, прича са мртвима, пригиње земљи, Ћук пада у око и пева: Там се иде, отуд се не врће.[38] Сугерише се, пак, да одређена бол свакако постоји: Смрзло око у жарѐвље зури, / понекад га суза лечка плакне. / Чекам, смртник, снага да исцури, / да ме пушти душа, да ми лакне.[39] Није ли управо трагична слика човека којем се још једине искре у очима појављују онда када гледа у жарѐвље, и колико је само сугестивна слика једне такве загледаности? Преостаје још само да се помоли, јер Натраг нема, пред себе не могу, односно, Крај се види, пут до њега нема, / босу душу по беспућа кршим.[40] Живот као беспуће је можда и суштинско поређење које се јавља у Бачићевој збирци, које уз нужни модус динамике кретања по тим истим беспућима, обележеним само колевком и гробом као почетком и крајем, чини крајње трагичним човеково живљѐње.
Када смрт, у последњем чину, дође, она је крајње фолклорно, можда и помало мистички описивана: босиљ-венац се плете око руке покојнику, са кладенца се доноси свежа вода (јер се сва вода из куће просипа када неко у њој умре), пази се да покојника не прескочи куче (да се не повампири). Бог и ђаво узимају своје.[41] Покојник последњим погледом посматра пиле које пролази, као контраст живота у настајању и нестајању,[42] сахрањује се у стену, на којој је и одрастао, туј да чека послѐдњег судѝју.[43] Бабе ће да бају, кучка да залàје и од тугу да прецркне, 'тицу ћеда у'вате и гроз' у кљун ће да гу туре, да испрате покојника на гробље и припреме ручак после укопа, поново, по једном устаљеном ритму. Нема изненађења, добро се зна протокол испраћања душе на онај свет. Смрт не зачуђује, не плаши, она је обично затварање круга које ваља испратити како обичај налаже. Не може се, заправо, ни рећи да Бачићев човек умире. Он се, напросто – гаси. Збирка се затвара, управо, боље рећи, гаси стиховима: Сркни пелен - потòње сазнање: / пролазност је сама себе мета. / Зрак си био што свитну кроз грање / и док неста, проби срце света.[44] Истовремено је умирујућа и поражавајућа мудрост последњег сазнања, да је смисао живота у његовој пролазности, у тренуцима који, крилати, одлазе. Младост се, када ојача, буни; старост се, када сазри, смирује.

*          *          *

„Стена гологлава“ је истовремено песнички првенац Љубише Бачића, али и својеврстан тестамент, (о)порука читаоцу. Њена полиперспективност је плод зрелог размишљања, стрпљивог скупљања животног искуства, затварања савршеног круга у који више ништа не може да се дода, нити шта да се из њега изузме.
Контрастирање је, као поступак, најфреквентније у збирци, које је на свом врхунцу у ретко болним егзистенцијалним парадоксима. Супротставља се младост, уз коју се везују снага, ђаво, страст, резигнираност  услед спознаје беспућа, немири и побуне, спрам старости – продуховљене, смирене, која прихвата привидну бесмисленост постојања у којој је пролазност сама себи сврха, чекање и жутовање. Читаво бивање човеково једна је дијалектика чија правила он не разуме, и против које се подиже, са четири на две ноге, и која га ломи и подмеће му у руке штап.
Диспропорционалност у песмама које говоре о младовању и старовању сугерише праћење динамике одређене животне доби – свега неколико песама о првом су енергичне, у њих је затворена интензивна емоционалност, спрегнуте су пред пуцање, њихови стихови су богати метафоричношћу, оне су само један тренутак у збирци, док потоње, које су у бројчаној предности, полако, без журбе сликају портрете стараца, чија свака бора представља једно животно искуство, једну стазу по којој се покушало газити беспућима, док се савладала (не)подношљивост постојања. Напослетку, може се приметити да детињство слуша, младост покушава да се изрази, док старост мудрошћу говори, скоро пословично,  у гномама и сентенцијама. Младост је изашла из колевке са жељом да побегне од гроба крај ње ископаног, а старост своју смрт, такорећи, чека у њему.
Питање порекла потребе да се испева оваква духовна енклава може се потражити у Бачићевим успоменама, где углавном резигнираним тоном говори о садашњици, али и са забринутошћу над (ауто)деструктивним понашањем човечанства. Он пева свет који нестаје, обичаје који изумиру, философију живота која прети да ишчезне. Циклус Има место управо је мерило (не)могућности разумевања нашег фолклора, лакмус постојања предавања наше културе са колена на колено, који до пуног изражаја као упозорење долази у времену када се тежи асимиловању култура малих народа и глобалној униформизацији.




[1]Бачић, Љубиша. Стена гологлава.Београд: М. Ц. Михаиловић, 2009. стр. 5.
[2]Исто.
[3]Исто..
[4]Исто, стр. 6.
[5] Исто, стр. 9.
[6]Исто.
[7]Исто, стр. 10.
[8]Исто, стр. 12.
[9]Исто, стр. 13.
[10]Исто, стр. 16.
[11]Исто, стр. 15.
[12]Исто.
[13]Исто, стр. 17.
[14]Исто, стр. 19.
[15]Исто.
[16]Исто.
[17]Исто, стр. 20.
[18]Исто.
[19]Исто.
[20]Исто.
[21]Исто, стр. 21.
[22]Исто, стр. 24.
[23]Исто, стр. 27.
[24]Исто, стр. 32.
[25]Исто, стр. 33.
[26]Исто, стр. 35.
[27]Исто, стр. 39.
[28]Љубиша Бачић, Мој животе, мало ли те има: песме, сећања, прир. Ф. Пашић. Београд :Савез драмских уметник аСрбије : Атеље 212 : Центар за културу "Стариград", 1999.
[29]Бачић, Љубиша. Стена гологлава. Београд: М. Ц. Михаиловић, 2009. стр. 40.
[30]Исто.
[31]Исто, стр. 41.
[32]Исто, стр. 42
[33]Исто, стр. 43
[34]Исто, стр. 47
[35]Исто
[36]Исто, стр. 48
[37]Исто
[38]Исто, стр. 50
[39]Исто, стр. 51
[40]Исто, стр. 52
[41]Исто, стр. 55
[42]Исто, стр. 56
[43]Исто, стр. 57
[44]Исто, стр. 60



 РЕЗ, Број 4, 2016.