Никола Стефановић


Слепи путник

Све животиње су биле тамо
и пред њима човек са
природом и женом.
Ја се искрах на мала врата
и легох на траву још од потопа влажну.
А небо је било лепо,
отворено за прву птичију
радост.

Ја сам слепи путник Нојеве
барке.
Бог за мене зна, али не и
Ноје.
Не учествујем у историји света
ни једно племе не слови ме за
претка
и немам ништа своје.

Ту сам да се дивим делу
и да критикујем Творца.
Дато ми је нешто дара
па се очекује од мене
да имитирам Оца.
Скупљам од анђела хрпу
сјајних ребара
па им прелепе жене стварам.
И то је сав посао мој.
Само се о томе старам.

Запалим цигару,
после рада.
Изађем из куће, а моја кућа је мала,
и дивим се ономе што видим.
А синови Ноја
граде градове
скоро су укротили струју.
Понекад дођу покретачи
имају уморне очи.
Осматрају, рачунају, сигурни су, раде.
Снага им је горда.
Научили су историју да корача
али не пева док плавим светом
хода.
Музику ја чујем
али не са усана њених.
Зато јој певам као птица из џепа
њој и покретачима који су жедни.

Можда и нисам слепи путник са
Нојеве барке
можда су слепа задихана
Нојева деца.
Кажу да слепи славуји
певају боље.
Не знам ја сам ван приче
ни једно племе не словим за
своје.


Изгубљен у врту

Зарастао је сребрни кавез у
бршљен.
Славуји замукли.
Песме су почупале паперја с
груди.
Баштенска врата
зарђала, одавно.
Дуго већ само сунце
прескаче ограду.
Зрелу брескву
стављам на наковањ,
одмарам у хладу.
Изгубљени су вртови
семирамиде
а ја и даље водим рачуна о
њима.
Ђерам је спустио главу
да ми пренесе вести
из света у коме људи у
ципелама журе.
Слушам и правим се да разумем.
Изгубљен сам у изгубљеном
врту
Где су пузавице
заборав зида,
где је историја
заборав себе.
Заливам цвеће које
не оставља сенку
сећам се себе
А знам да не постојим.
Усклађивање је смешно.
Врт или вртлог.
У једном од светова,
сутра ујутру постаћу цвет.


Музичке кутије

Расли смо са медом у
костима.
Гледали како се над градом
плава гусеница пење
на бело колено неба.
Учили смо облике облака
у зеленим учионицама трава.
И једино нам то би знано,
та протејска геометрија
сталних промена
и дрворед лепоте,
дан за даном у слојевима
коже.
А у свету лактова,
Ништа...
Инжињери папирних лука
за бродове од хартије,
и градитељи светионика
у пустињи,
То смо.
Јер само је нама чујан
тајни шапат алги
из прве воде
у самом мрештењу Ствари.
Ћутали смо тако посматрајући
изван света лактова
док нам очи нису постале
Музичке кутије.
Сада чим их отворимо
сетна чује се песма.



РЕЗ, Број 5, 2017.